Шта значи бити ексцентричан данас, као човек, као уметник, као институција?
Какав је осећај бити изван геополитичког центра, као појединац, колектив коме припадаш, или као држава чији си грађанин – на периферији мира и друштвеног напретка, расподеле политичке моћи и новца, стабилне климе и екосистема, доступног здравственог система, образовања, технолошког развоја?
Какав је осећај стварати изван центра уметничког света? Да ли је могуће водити достојанствен живот без подршке, признања и материјалне надокнаде за рад? Да ли само учешће на престижним манифестацијама доноси видљивост? Да ли институционална подршка и укључивање у мејнстрим токове, једном када се у њих уђе, заувек бришу позицијунезависности, ексцентричности?
Каквог профила треба да буде институција која прикупља, проучава и излаже овакву врсту уметности? Да ли она треба да се држи матрица које успоставаљају музеји у чијем је фокусу мејнстрим уметност – истих критеријума одабира, излагачког концепта, начина сарадње са уметницима, пратећих програма. Или она мора да стреми томе да буде авангардна, нова, обрнута наопачке, узводна, храбрија?
Политички тренутак коме сведочимо је значајан за преиспитивања позиција моћи институција, па и позиција маргине и центра. Поставља се питање: ко треба да одлучује о програму и концепту институција, тим експерата или шира друштвена заједница? Ко је та заједница – сви грађани заинтересовани за културу? Радници у култури – кустоси, уметници, техничари, независна културна сцена? Нови облици самоорганизовања показују горућу потребу да се поредак мења, да се успоставе нови механизми функционисања и одлучивања, да се преиспита хијерархија и да се пронађу алтернативе.
Овај Тријенале је зато отворено за све који осећају да се налазе изван зоне стабилности, комфора, постојећег поретка. За оне који су пољуљани, децентрирани, измештени, другачији, неприлагођени. За све оне који осећају да ексцентричност има велики политички и еманципаторски потенцијал и да снага лежи у опирању деструктивним силама које нас вуку ка центру збивања – месту контроле, једноумља и агресивне моћи.
What does it mean to be eccentric today—as a person, an artist, an institution?
What does it feel like to be outside the geopolitical center—as an individual, as part of a collective, or as a citizen of a country—on the periphery of peace and social progress, the distribution of political power and wealth, climate stability and ecosystems, accessible healthcare, education, and technological development?
What does it feel like to create outside the center of the art world? Is it possible to lead a dignified life without support, recognition, and financial compensation for one’s work? Does visibility only come through participation in prestigious events? Once institutional support and mainstream inclusion are achieved, do they erase the position of independence and eccentricity forever?
What kind of institution should collect, study, and exhibit this type of art? Should it adhere to the models established by museums focused on mainstream art—the same selection criteria, exhibition concepts, ways of collaborating with artists, and accompanying programs? Or should it strive to be avant-garde, new, turned upside down, countercurrent, braver?
The political moment we are witnessing is crucial for reexamining the positions of institutional power, as well as the relationship between the margin and the center. This raises the question: Who should decide on the program and concept of institutions—a team of experts or the broader social community? And who is that community? All citizens interested in culture? Cultural workers—curators, artists, technicians, the independent cultural scene? New forms of self-organization reveal a pressing need to change the order of things, to establish new mechanisms of functioning and decision-making, to rethink hierarchy, and to find alternatives.
This Triennial is therefore open to all who feel they exist outside the zone of stability, comfort, and the established order. To those who are shaken, decentered, displaced, different, unadapted. To all who recognize that eccentricity holds great political and emancipatory potential, and that strength lies in resisting the destructive forces pulling us toward the center of events—aplace of control, conformity, and aggressive power.
Стручни савет Музеја наивне и маргиналне уметности
Professional Board of Museum of Naïve and Marginal Art