Prevod sa nemačkog: Tijana Tropin
O. Biha
Kaznena mera¹
Oružje kritike svakako ne može zamijeniti kritiku oružja, materijalna sila mora biti oborena materijalnom silom, ali i sama teorija postaje materijalna sila kad zahvati mase.
(Marks: Prilog kritici Hegelove filozofije prava²)
Breht svoj poslednji rad, „Kaznenu meru“, naziva poučnim komadom. Političkim poučnim komadom, jer on treba da prikaže pogrešno političko držanje i da time poduči ispravnom, da bude pomagač i putokaz kroz revolucionarni život proletarijata, kao što su drame mladog Šilera htrele da budu pomagači i „putokazi kroz građanski život“. Obojicu je pokretao princip borbe protiv snaga reakcije u njihovom vremenu. Samo što kod Brehta treba zabeležiti obrnuti razvoj; dok je Šiler od pobunjenog građanina postao dvorski pesnik apsolutizma, Breht se od glasnogovornika rezigniranog, skeptičnog malograđanstva, koji je pokušavao da nihilističkim plesom po žici balansira nad prazninom vlastite pometnje, razvio ka revolucionarnom proletarijatu, u tvorca poučnog komada koji pokušavao da uobliči metode borbe revolucionarne partije. Budućnost će pokazati da li će se Bert Breht konsekventno i trajno kretati putem revolucionarnog pisca. U svakom slučaju, njegov prvi pokušaj u tom smeru je izuzetno značajan i dobrodošao simptom procesa razjašnjavanja koji je započeo među najboljim delom intelektualaca našeg doba.
Ni činjenica da kritikujemo ne može promeniti to što prepoznajemo izvanredni značaj ove predstave.
Breht i Ajzler su prvi put preduzeli pokušaj da za 375 000 radnika-pevača Nemačke daju politički poučni komad. Postavili su tim organizacijama, prožetim malograđansko-reformističkom kulturom, zadatak koji im u mukotrpnoj vežbi posreduje jedno ideološki i muzički kvalitetno delo. Ovo delo čoveka koji izvrši teški i tvrdokorni rad na njegovom umetničkom usvajanju mora ispuniti revolucionarnom delatnom snagom a njegovo izvođenje umesto nekog sladunjavo-estetskog komada s pevanjem, predstavlja revolucionarnu misiju. – Ova činjenica se ne može dovoljno visoko oceniti, ona će zadobiti prekretnički značaj u istoriji naših masovnih horova koji su u poslednje vreme prolazili kroz ozbiljnu krizu (pravo otuđenje i izolaciju od klase, što je velikim delom bilo zbog manjka upotrebljivih revolucionarnih horskih dela). –
U čemu je ideološka vrednost toga dela? U tome što je u Nemačkoj i, koliko mi je poznato, uopšte, prvi put preduzet pokušaj da se velika i požrtvovana borba radničke klase pod vođstvom Komunističke partije interpretira u poučnoj formi uz sredstva masovnih horova i drame. Ovde se umetničko delo sasvim svesno koristi (iako samo delom uspešno) kako bi prikazalo društvene odnose sa stanovišta revolucionarnog proletarijata i propagiralo njihovu promenu putem nezaobilazne nužne klasne borbe. To je pravedno veličanje revolucionarne svetske Partije, predvodnice radnog čovečanstva u njegovoj borbi za socijalizam. Retko kad je nađena lepša i jača reč za pohvalu Partije:
„Pojedinac ima dva oka.
Partija ima hiljadu očiju.
Partija vidi sedam država.
Pojedinac vidi jedan grad.
Pojedinac ima svoj čas.
Partija ima mnogo časova.
Ali Partija ne može biti uništena.“
Mnogo toga još treba pomenuti: „Pohvalu ilegalnom radu“, „Pesmu o ponudi i potražnji“, borbu i misli agitatora poslatih da organizuju revoluciju. Ali mi ćemo sad govoriti o stvarima s kojima se ne slažemo. Želimo da kažemo koje prigovore imamo uprkos sveg suštinskog priznanja visoke vrednosti ovog rada.
Recimo unapred: koncepcija ovog komada je idealistička. Prema programskoj svesci, sadržaj je sledeći:
Četiri komunistička agitatora nalaze se pred partijskim sudom koji predstavlja masovni hor. Oni su u Kini sprovodili komunističku propagandu i pritom su morali da streljaju svog najmlađeg druga. Kako bi sad sudu dokazali nužnost te mere streljanja druga, oni pokazuju kako se mladi drug držao u različitim političkim situacijama. Oni pokazuju da je mladi drug po osećanjima bio revolucionar, ali da se nije dovoljno držao discipline i da je premalo slušao vlastiti razum, tako da je, ne želeći, postao ozbiljna opasnost za pokret.
Maločas smo rekli da je kod Brehta doživljaj revolucionarne teorije povremeno izuzetno snažan. Ali tamo gde je živi ljudi primenjuju u praksi, autor zakazuje. Oseća se da svoja saznanja ne crpi iz iskustva, da ih izvodi samo iz teorije. To je ponekad dovoljno da se prikažu situacije, ali nikad da se oblikuje živi proces. Realno oblikovanje Partije je pogrešno. Za Brehta je ona tuđa, gotovo tajanstvena velika sila, red revolucionara koji u prostoru i vremenu stoji odvojeno, gotovo izolovano. Iz tog razloga dolazi i do smrtne presude, koja uopšte nije obrazložena u prikazanom kontekstu. Mladi drug „po osećanjima revolucionar, ali koji se ne drži discipline“ (vidi programsku svesku), nikad ne bi bio streljan od strane Partije, ni ako bi načinio ozbiljne greške.
Radnja ne obrazlaže ubedljivo ni zašto taj mladi drug, koji stalno pravi greške na odgovornom položaju ilegalnog rada, i dalje dobija nove, još teže zadatke. Na kraju, misiju od koje zavisi naoružavanje kulija, dakle uspeh ustanka koji se priprema. To ne odgovara revolucionarnoj praksi. Nalogodavci koji omoguće propast važne akcije zbog vere u popravljanje idealiste, koji je dotle stalno trpeo neuspeh, jesu idealisti neznalice ili izdajnici, a ne odgovorni boljševički funkcioneri, i trebalo bi da sami stoje pred sudom Partije.
Ovde u potpunosti otkazuje doživljaj revolucionarne prakse, oblikovanje ilegalne borbe, prikaz njenih objektivnih političkih i subjektivnih psiholoških teškoća. Iz nerealne analize preduslova proistekla je pogrešna sinteza njihovih političkih i umetničkih posledica.
U svemu tome odražava se apstraktni stav prema složenoj i mnogostranoj borbi i iskustvima Partije.
Partija, to smo mi – ja i ti, druže. Ona se bori pred očima sveta, i čak i u najstrožoj ilegali je pod kontrolom revolucionarnih masa. Ta kontrola nije mehanička. Ona se sastoji u povezanosti s dnevnim mukama i bitkama mase, u pouzdanom i bezobzirnom vođstvu prema krajnjem cilju. Masa brzo prepoznaje greške i mane svojih vođa i brani se od njih. Partija nije tajna. Ona je najnapredniji i najsvesniji deo klase. Njeni postpuci su otvoreni i razumljivi, ali da bi se razumeli zakoni njenog kretanja, mora se osim klasičnih dela njene teorije poznavati i svakodnevni život njene prakse.
Da li to možda znači da negiramo Brehtovo delo? Naprotiv! Neko ko je do sada stajao van naših redova, napisao je komad koji suštinski stoji na tlu klasne borbe, otvoreno i hrabro se izjašnjava u korist Komunističke partije. U tom komadu autor nije posmatrač sa strane, već saborac. Da li ćemo mu prebaciti da komad nije marksistički? Nikad do sada nismo pomislili da Brehtovo stvaralaštvo posmatramo kao delo revolucionarnog sadruga, i sada, kad on prevaziđe sva očekivanja i dođe kako bi „uzeo reč u klasnoj borbi, glasno i prodorno pozvao na masovnu borbu“, da li treba da kritikujemo nepravilno primenjivanje zakona za koje juče nismo ni pretpostavljali da ih Breht priznaje za svoje? Ovo Brehtovo delo je dovoljno dragoceno da ga pozdravimo ne samo kao uspeli eksperiment revolucionarne agitacije novim metodama, već i kao autorovo opredeljivanje, kao korak njegovog razvoja ka revolucionarnom proletarijatu. Kao simptom sve većeg približavanja revolucionarne inteligencije i radničke klase unutar velikog raslojavanja sitnog građanstva, koje mora da se odluči između fašizma i komunizma.
Nove mogućnosti koje Breht i Ajzler eksperimentalno oprobavaju u „Kaznenoj meri“ dodiruju se u jednoj dalekoj vremenskoj ravni s Eshilovim tragedijama i ranohrišćanskim mirakulima, u kojima su uz pomoć velikih horova u naizmeničnom dejstvu glume i pevanja prikazivane nadlične sudbine bogova i junaka. Herojski bogovi Grčke smenjeni su hrišćanskim bogom svedenim na trojstvo, a hrišćanstvo se poslužilo scenom kao odličnim sredstvom svoje propagande.
Sada na pozornicu ponovo izlaze masovni horovi, revolucionarni radnički horovi u službi jedne ideje, ideje klasne borbe. Ono što su ovde pružili Breht, Ajzler, Rankl i Dudov zajedno sa horom „Šubert“, horom „Fihte“ i „Radničkim horom Gros-Berlina“ nalazi se na izuzetno visokom i retkom nivou. Ajzlerova muzika (u ovom broju se bliže bavimo time u članku „Muzika i klasna svest“) spada u najznačajnija novija postignuća na tom području.
Od građanske „pozornice kao moralne institucije“ nastao je forum za sukobe ličnosti, individualne strasti i seksualne probleme. A na kraju, građansko pozorište više uopšte ne prorađuje probleme. Kakve ideje građanstvo danas još može da proizvede? Stvaralački izvori su presušili, ostaje samo beg u iracionalno, magloviti misticizam i prazna igra forme.
Danas jedino radnička klasa ima veliki revolucionarni patos svetske ideje. Samo se kod nje ponovo javlja prostor za stvaralačke eksperimente i velike umetničke perspektive. I njoj se mora pridružiti i najbolji deo onih građanskih umetnika koji ozbiljno shvataju zadatak svog stvaranja.
[1] Naslov ovog Brehtovog komada, Die Maßnahme, u originalu je višesmislen. Oto Bihalji-Merin ga je u tekstu o Brehtu objavljenom na srpskom pominjao kao Kaznenu meru, pa se i ovaj prevod drži tog rešenja. Videti na https://polja.rs/wp-content/uploads/2019/01/Polja-514-Sajt-13-39.pdf
[2] Preveo Stanko Bošnjak, K. Marx – F. Engels – Dela, knj. 3. Beograd: Institut za proučavanje radničkog pokreta; Prosveta, 1972. str. 155-156.