Prevod teksta Ota Bihalji-Merina (Peter Merin) „Vođa“, iz publikacije „Jedan čovek u Moabitu“, u izdanju saveza proleterskih revolucionarnih pisaca Nemačke

Prevod sa nemačkog: Tijana Tropin

Peter Merin

Vođa

Ovih dana je jedno ime obuzelo mozgove i srca miliona; ime koje je postalo simbol proleterskog internacionalizma; ime koje potresa svet: Telman.

U ovom velikom pokretu za oslobođenje utamničenih nemačkih antifašista i njihovog vođe želimo da osvetlimo dvostruku sliku vođstva. Revolucionarno vođstvo u borbi za ostvarenje istorijski nužne smene propadajućeg poretka, koju će izvršiti klasa u usponu, i ono drugo „vođstvo“ koje su naručile reakcionarne snage da bi se održao poredak koji više nije u stanju da obezbedi egzistenciju svojim porobljenim nadničarima.

Što je dublji pad nekog društvenog poretka, što je dalekosežniji stepen razaranja, utoliko su megalomanskije, samozaljubljenije njegove „vođe“. Vođe fašizma imaju dvostruku funkciju: oni prerušavaju bezgraničnu pohlepu imperijalističkih želja, snove svojih monopolističko-kapitalističkih nalogodavaca o vladavini svetom, u misiju svoje odabrane rase.

Oni neograničnu žudnju za vlašću kapitalističkih izrabljivača, nadzornika kmetova finansijskog kapitala, prerušavaju u „aristokratsku selekciju“, u razdvajanje nad- i podljudi, ličnosti i mase, gospodara i robova, vođe i sledbenika.

„U preduzeću preduzetnik radi kao vođa preduzeća, a radnici i činovnici kao sledbenici.“ (Zakon o uređenju nacionalnog rada)

Vođe fašizma, nesposobne da razreše protivrečnosti kapitalizma, pozvani su da još neumerenije sprovode pljačkanje naroda. Za to su im neophodne dve suprotstavljene stvari: neograničena sila vlasti azijatskih despotija i vera izrabljivanih u svoje izrabljivače. Žele da pretvore vlasnike fabrika, rentijere, vojna lica, seosko plemstvo, sve instance vladajuće klase, njihove poverenike i landsknehte u „vođe“. Kako bi „sledbenici“ sledili vođe, oni iluminiraju stari kapitalistički svet sjajem pomirljivog narodnog zajedništva, sveobuhvatnog radničkog fronta i nacionalističkog (völkisch) prevazilaženja klasne borbe.

Pošto u tom „narodnom zajedništvu“ siromašni postaju još siromašniji, a bogati još bogatiji, „vođstvu“ fašizma neophodan je onaj mitsko-mistični oreol koji ukazuje ka neproverljivim rajevima. Pošto fašizam nezaposlenima ne daje posla niti gladnima hleba, on dekretom proglašava beznačajnost i niskost materijalnih potreba za hlebom i sličnim luksuzom:

„Čovek kome za zadovoljenje i ispunjenost njegovog života ne treba ništa sem jela i pića nikad nije imao razumevanja za onog koji će radije oskudevati u svagdanjem hlebu da bi utolio žeđ svoje duše i glad svog duha.

Ali istinsko razumevanje koje nedostaje onima koji nisu rođeni za to… mora se barem svesnim odgojem pretvoriti u zazorno poštovanje.“ (Hitlerov govor na zasedanju o kulturi Nirnberškog mitinga 1933)

Tako se iza teatralno uređenog narodnog zajedništva ubrzo ukazuje gruba, surova borba posednika i bezemljaša. I od nezgodnog saznanja da nikad nisu uspeli da pridobiju kompaktnu masu proletarijata da se oduševi vlastitim ropstvom, fašistički tlačitelji su napravili vrlinu:

„Za firera je životna potreba da nasuprot sitom, tromom, lenjom, kukavičkom mnoštvu pripada manjini svesnoj cilja, jasne misli i jasnog delanja.“ (Gebels, Druga revolucija)

Tako gospoda fašistički ideolozi priznaju da su predstavnici jedne male manjine u interesu druge male manjine, naime kapitalističkih izrabljivača.

Fašističko vođstvo pokazalo se kao nastavak diktature buržoazije pojačanim sredstvima terora i ugnjetavanja!

Kako većinu nemačkog proletarijata uprkos krvavom teroru i najblažim rečima nije bilo moguće podstaći da prizna Hitlera kao ličnost vođe, gospodin Hitler je dekretom obznanio da marksizam poriče značaj pojedinca u istoriji.

„Marksizam se predstavlja kao pokušaj Jevreja u okvirima čiste kulture da na svim poljima ljudskog života isključe vrhovni značaj ličnosti i da ga zamene brojem mase.“

Naspram toga, Hitler je sledećeg uverenja: „Napredak i kultura ljudi nisu proizvod većine, već počivaju isključivo na genijalnosti i delatnoj snazi jedne ličnosti.“

Malograđanski narcis zamišlja istorijski proces otprilike tako da „to što pravi razum i pravednost dosad nisu vladali svetom potiče samo otud što još nisu bili prepoznati. Nedostajao je genijalni pojedinac koji je sad nastupio i koji je prepoznao istinu; to što se on sad pojavio, što je istina baš sad prepoznata, nije neki neumitni događaj nužno proizašao iz sklopa istorijskog razvoja, već čist srećni slučaj. Mogao se isto tako roditi pet stotina godina ranije i onda bi čovečanstvu prištedeo pet stotina godina zabluda, borbi i patnji.“

Ove Engelsove reči, uperene protiv pretka „nemačkog“ socijalizma Eugena Diringa, pre pola veka su već presudile tim načelima „prosvetitelja“ koje Hitler plagira.

Naravno da ljudi stvaraju svoju istoriju. Pod uslovima svoje epohe. U borbi za prevazilaženje sputanih produktivnih snaga, radi ostvarenja višeg načina proizvodnje i naprednog društvenog poretka mase formiraju istoriju: klasu, partiju klase, vođe partije i time „ličnost“.

Staljin je pre više godina odgovorio Emilu Ludvigu na pitanje o ulozi ličnosti u istoriji:

„Marksizam niukoliko ne negira ulogu izuzetnih ličnosti niti to da ljudi stvaraju istoriju… Ali naravno da ljudi ne stvaraju istoriju kako im mašta nalaže, kako im padne na pamet. Svaka nova generacija zatiče određene odnose, koji su već postojali u dovršenom vidu u trenutku kad se taj naraštaj rađao. A veliki ljudi vrede samo u onoj meri u kojoj umeju da ispravno shvate te preduslove, da shvate kako ih treba menjati. Ako ne shvataju te okolnosti i žele da ih menjaju kako im mašta nalaže, ti ljudi će se naći u položaju Don Kihota. Stoga, upravo u skladu s Marksom, ljudi ne treba da se suprotstavljaju okolnostima.“

Ima još više smisla to što su ti uslovi na kraju krajeva ekonomski, jer revolucionarno ostvarivanje epohe ne leži ni u zakonima o društvima za zaštitu životinja i sterilizaciji, ni u huškanju na pogrome i neograničenom izrabljivanju, već u prevazilaženju krize i stvaranju višeg načina proizvodnje, koji će osloboditi produktivne snage koje kapital sputava i razara. A ovde na red dolaze takozvani veliki ljudi:

„Naravno, čisti je slučaj što se takav i baš taj čovek u to određeno vreme uzdigne u datoj zemlji. Ali ako ga precrtamo, postojaće potražnja za zamenom, i ta zamena će se naći, tant bien que mal (kakva-takva), ali naći će se na duže vreme. Bila je slučajnost što je Napoleon, baš taj Korzikanac, postao vojni diktator neophodan za francusku republiku iscrpljenu sopstvenim ratom; ali to da bi u nedostatku jednog Napoleona neko drugi popunio to mesto dokazano je time što se takav čovek našao kad god je bio neophodan: Cezar, Avgust, Kromvel, itd.“ (Engels, pismo Hansu Štarkenburgu, 1895)

Dok su velike vođe u istoriji klasne borbe ispunjavale socijalni nalog svoje epohe tako što su koristili saznanja klase u usponu da bi prokrčili put ka višoj društvenoj formaciji, šarlatani Hitlerovog kova, idoli koje su naimenovali preduzetnici, propagirali su vlastito vođstvo najmodernijim reklamnim aparatom. To tašto malograđansko brbljanje o sebi, herojska uloga koju atestira policijski aparat, državno proklamovano firerstvo nije odsjaj neke veličine, već neophodna i bedna maska diktatora po milosti kapitala, koga je vladajuća klasa smestila na svoj krhki presto kao najokušanijeg i najkrvavijeg razbojnika u kostimu usrećitelja čovečanstva.

Ličnost proleterskog vođe ne poseduje nimalo onog mističnog kvaliteta harizmatskog pozvanja, božanske odabranosti. Proleterske vođe bira klasa, na osnovu njihove klasne spoznaje, njihovog vladanja zakonima društvenog razvoja, na osnovu toga što su usvojili revolucionarno nasleđe, na osnovu njihove aktivnosti i predanosti klasnoj borbi. Oni su najvidljiviji izraz kolektivnosti klase. Oni su delegati najnaprednijeg dela proletarijata koji se „pretvore u ništa čim radničke mase izgube poverenje u njih“ (Staljin).

„Jedan pojedinac ne sme da odlučuje. Odluke pojedinca su uvek ili gotovo uvek jednostrane odluke… Na temelju iskustava iz tri revolucije znamo da je od stotinu odluka koje donose pojedinci, koje nisu kolektivno proverene i ispravljene, njih devedeset jednostrano.“

Ovo kaže Staljin, učenik i nastavljač učenja Marksa i Lenjina, vođa svetskog proletarijata, o pitanju kulta ličnosti.

Nikad reč „vođa“ nije bila diskreditovanija nego pod fašističkom diktaturom. U ovo vreme, kad je svaki parazitski izrabljivač, svaki poručnik landsknehta, svaki dželat i neprijatelj radnika proizveden u firera u Trećem rajhu.

Nikad reč „vođa“ nije bila sadržajnija nego na frontu ilegale, na frontu revolucionarne klase. Nikad reč „vođa“ nije bila opravdanija nego tamo gde u podzemnoj orgaizaciji klasnog otpora vođa, poslanik partije, ostaje nevidljiv i neimenovan. Vođa pred puščanim cevima preduzetnika, u senci dželatove sekire, putokaz iz močvare fašističkog varvarstva: njihov broj je broj revolucionarne partije.

Partija u ilegalnoj borbi čelično i nesalomivo stoji protiv brutalne i glajhšaltovane kontrarevolucije. Najzreliji slojevi socijaldemokratskih radnika Nemačke razvijaju se prema komunizmu i zajedno s jedinom revolucionarnom partijom bore se za svrgavanje fašističke diktature kapitala.

Onaj ko je obrazovao Komunističku partiju u Nemačkoj, ko se borio za nju, odgajao njene kadrove, ko je učio od Marksa, Lenjina i Staljina, utamničeni vođa antifašista u Nemačkoj, jeste Telman. On nas i dalje vodi, u inat svim tamničkim zidovima.

Stoga će Telman biti osuđen. Za sud je naručen poseban aparat. Mašina pravosuđa koja osim fabrikacije lažnih iskaza, falsifikovanih dokumenata, krivokletstava, podmićenih svedoka, za sudski sto postavlja ubice u SA uniformama. Taj krvnički sud nadenuo je sebi ime „narodni sud“.

S Telmanom antifašiste treba lišiti vođe. Već tri decenije neumornog rada ovaj proleterski vođa proveo je u borbi za socijalizam. Za vreme rata borio se protiv imperijalističkog genocida, u doba sloma imperijalističkog carstva borio se protiv izdaje Eberta, Šajdemana, Noskea, Severinga i Velsa, a za proletersku revoluciju. U periodu ponovnog uspona reakcionarnih snaga borio se za ujedinjeni front svih radnika protiv fašizma.

Telmanu se treba osvetiti za hrabrost, delatnost i nepobedivost njegove partije, njegove klase. Na njemu se treba osvetiti za snagu proleterske odbrambene borbe koja se uprkos svim vladinim poternicama, svim SA mučilištima i svem dželatskom radu širi, stiče moć i u sebi nosi novi veliki napad. Mase radnika u svim zemljama sveta nedavno su uzvratile udarac provokatorima požara u Rajhstagu. Nacionalsocijalistički sudski poslužitelji, Hitler, Gering, Gebels, slomili su zube o Dimitrova.

Borba za oslobođenje proleterskog vođe Telmana i svih utamničenih antifašista vodi se uz naprezanje svih sila, s dubokom unutrašnjom povezanošću, uz svest o pobedi proleterskog internacionalizma.

Jer Telman, to je istovremeno Tom Muni u SAD, Gramši u Italiji, Tim Bak u Kanadi, Grifin na Novom Zelandu, Pijade u Jugoslaviji, Rig u Kini i Rakoši u Mađarskoj, koji posle osam godina fašističke tamnice treba da izađe pred Hortijeve krvave sudije.

Telman, to je simbol žive sile antifašizma, to je borba protiv izrabljivanja i tlačenja, protiv nacionalnog podstrekavanja, rasne mržnje, kulturnog varvarstva i imperijalističkog rata.

Borba za proleterskog vođu Telmana, za bezimene vojnike proleterske revolucije u robijašnicama kapitalističkog sveta, jeste deo velikog zadatka svetskih revolucionarnih snaga za oslobođenje potlačenih klasa i naroda. Gvozdeni korak na maršu nemačke i internacionalne radničke klase ka socijalističkom oslobođenju.