Prevod novinskog članka Ota Bihalji-Merina (P. M.) „Pikaso protiv Franka“, objavljenog u novinama „ABC“ 22. jula 1937. godine

Prevod sa nemačkog: Tijana Tropin

Pikaso protiv Franka

Većina ljudi verovatno poznaje neobično delo slikara Pikasa. Ali ne znaju svi da je taj slikar, najčešće pominjan među živim slikarima svoje generacije, Španac. Mnogi ne znaju da je Pikaso svojim slikarskim delom, umetnošću ubeđivanja svojih boja i oblika punih strasti, istupio u odbranu Španske republike, koja ga je u danima svoje ugroženosti učinila čuvarem najvećeg umetničkog blaga španskog naroda: direktorom muzeja Prado u Madridu.

Pablo Ruiz i Pikaso rođen je 1881. u Malagi. Proveo je mladost u Pontevedri, Korunji, Barseloni i Madridu. Učio je i posmatrao nasleđe stare španske umetnosti. Od Goje naovamo, nijedno ime španskog slikarstva nije imalo odjeka poput Pikasovog.

Uprkos tome, Pikaso je samo korenima u prošlosti Španije. Izdanci njegovih misli i slika oplođeni su evropskim problemima. Njegovi najprisniji prijatelji pripadaju onoj generaciji koja je na margini tehničkog savršenstva filmske slike i foto-objektiva težila ka nekim drugim ciljevima slikarstva a ne naturalističkom detalju i kopiranju vidljive realističke fasade. Uz podsticaj pesnika Apolinera i zajedno sa slikarem Brakom, osnovao je kubizam.

Početkom veka on je realističkim delima potvrdio da je kvalifikovan da se dokaže na putu tradicionalnog. Nadahnut Tuluz-Lotrekom, prošao je kroz plavi period: slike sirotinje i njene patnje, slike rada bile su poput tužbalice nad ovim vremenom. Period koji je, nadahnut crnačkom umetnošću, tražio svoj put ka jednostavnosti, ka naivnosti, dostigao je vrhunac u eksperimentu s materijalima, s plastično-slikarskim delima.

Usledila je klasicistička epoha koja se, kao u muzici Stravinskog, povlači iz nesklada svog vremena u savršenstvo antike i traži poslednje rastapanje u apsolutnoj apstrakciji.

A sad nas jedna velika štafelajna slika po imenu „Gernika“, za španski paviljon Svetske izložbe u Parizu, i šest crteža „Frankov san i laž“, podsećaju na borbu za zavičaj ovog slikara, koja je istovremeno borba za Evropu, za ljudsku kulturu. Preobučen u mahu, divlje razmahan, tako da mu poigravaju sablja i kruna, s glavom od hobotnica, lažni general suočava se sa bikom-Španijom. Kao toreadori u areni, želi da mu zada smrtni udarac.

Pikaso se bori svojim sredstvima, svojom umetnošću. Ona nekima, ona mnogima može delovati tuđe i nerazumljivo; ona u ovom trenutku poziva naprednu Evropu protiv tame i smrti.

Tako se Pikasov put ponovo spaja s putem španskog naroda, on se s tim narodom bori za jednu kulturu koja je nekad bila svetlost vodilja Evrope. I zasvetleće ponovo tek onda kada pobedi pravedna stvar naroda.

P.M.

Dodatak redakcije: pesma „Frankov san i laž“ sa četiri Pikasova crteža ovde se prvi put objavljuje. Neprevodivi vapaj alhiguí je arapska reč koja se očuvala u Pikasovom užem zavičaju, u predelu Malage.