BERTOLT BREHT
Beograd, Nemanjina ulica 3 / Jugoslavija
14. februar 1956.
Veoma poštovani i dragi Berte Brehte,
Ovo je stari razgovor koji odavno vodimo. On se uglavnom raspršavao u mislima i nadama o skorašnjem ponovnom viđenju. Povremeno sam, umesto da pišem vama, pisao o vama, primera radi uvodni članak u časopisu „Književnost“ u kome sam jugoslovenske čitaoce informisao o pesniku koji, verujem, zna da iskaže suštinu ovog vremena i koji je i meni samom blizak. Često sam razgovarao sa Stevkom Lazović o tome koliko bismo se radovali susretu sa vama, a pošto je ona danas popodne kod mene u gostima, odlučili smo da vam pošaljemo moj članak posvećen vama i vašem radu, moj poslednji rad „Nevidljiva kapija“, kao i naše pozdrave. Početkom maja biću u Berlinu, pozvali su me Beher i Udruženje književnika. Veoma mi je važno da tom prilikom, posle mnogo godina, ponovo vidim Brehtove komade na nemačkom jeziku i na nemačkim pozornicama, ali pre svega da vidim samog Brehta. Napisah upravo „na nemačkom jeziku“, zaboravljajući da sam pre oko dve godine u Štutgartu gledao gostovanje Frankfurtskog pozorišta i doživeo „Dobrog čoveka iz Sečuana“. Taj komad se već dugo izvodi u Beogradskom dramskom pozorištu – u pozorištu mladih. Publika ga je veoma dobro prihvatila, baš kao i kritika, iako predstava nije sasvim u brehtovskom duhu, uprkos dirljivim naporima glumaca. Čitao sam vaše komade i slušao vaše misli, kada biste – što se retko dešavalo – uzimali reč, i najčešće sam pritom imao utisak da bih i ja rekao isto, samo kad bih umeo.
Odluku da vam ovom prilikom pošaljemo nekoliko redova doneli smo spontano, pa ću sad prepustiti reč Stevki Lazović, da i ona kaže par reči.
Vaš
O. Bihalji-Merin
Dragi, poštovani Berte Brehte,
Otkada sam u Beogradu, u mislima vam često pišem pisma. Volela bih da sam mogla da vas posetim u Berlinu i da sa vama porazgovaram o raznim temama. U leto 1951. u Salcburgu sam pitala Kaspara Neera da mi da Vašu adresu. … napisala sam tu, ali ne verujem da je to pismo stiglo do vas. Pisala sam vam o dobrim prevodima vaših pesama iz Svendborga koje je emitovao Radio Beograd.
Tada sam pisala i Rut Berlau, jer se njome veoma često bavim. Sada mi je Džejms Kris – prijatelj Petera Haksa – preneo vaše pozdrave, što me je veoma obradovalo.
Nažalost, nemam posebno dobrih vesti o sebi. Suprug mi je preminuo u jesen 1951, a Mile se oženio marta prošle godine, ne baš srećno.
Mnogo srdačnih pozdrava Heleni Vajgel, Rut Berlau, Peteru Haksu, a pre svega Vama.
Od Vaše
Stevke Lazović
EMIL NOLDE
Zebil, kod Nojkirhena (Šlezvig)
29.7. 1938.
Veoma poštovani gospodine Tene,
Pisali ste mi 14. 4, ali sam zaboravio da vam odgovorim usled bolesti i drugih poteškoća. Sada mi je vaše pismo konačno došlo u ruke, pa bih najljubaznije želeo da vas pitam da li je dotična knjiga već završena i da li je prekasno da ispunim vašu želju? Ukoliko je tako, najiskrenije vas molim da mi oprostite.
Vaš
Emil Nolde
GINTER GRAS
Herrn Günter Grass
D 2110 Wievalssleet
Schulstraße
17. VI 1985.
Veoma poštovani i dragi Gintere Grase,
Bolest me je sprečila da vam ranije kažem koliko mi se važnim čine duh i snaga vašeg usmenog eseja „Dar slobode“. Nikada ranije niko nije izgovorio ništa slično o toj temi. Bio sam duboko dirnut, i premda sam još od rane mladosti aktivan socijalista i poznajem mnogo toga što je rečeno u pisanoj i u smenoj formi, kod sada sam kod vas po prvi put čuo jasno i duboko formulisan odgovor na to pitanje koje sam nesvesno i sam osećao. Pomogli ste mi da u samome sebi osvetlim određene probleme. Posebno kada govorite o umetnosti i o opasnostima navodne modernosti, koja bi mogla da „sklizne u neobaveznost“. Pritom ste se dotakli procesa rastakanja apstraktne umetnosti, čiju su magiju mnogi od nas svojevremeno pozdravili s mnogo nade. Ja sam tada imao dvadeset godina, tek što sam stigao iz Beograda u Berlin, i potpuno me je obuzela čarolija u salama „Oluje“. I sam sam odobravao raznorodnost tog neophodnog proširenja i otvaranja izražajnih formi likovne umetnosti, ne dokučujući sasvim opasnosti zamagljivanja problema čovečanstva i društva.
Sada imam 82 godine i još uvek sam aktivan. Kada se osvrnem na svoj život, pred očima mi je čitavo stoleće, i ne vidim da je iko u njemu formulisao tako znalačku i hrabru sintezu umetnosti i politike kao što je to vama pošlo za rukom.
Pošto sam u poznom dobu, tako da bi svako pismo moglo biti poslednje, odlučio sam da kažem nešto što se prema merilima lepog ponašanja izgovara samo sa velikom uzdržanošću ili se, još bolje, potpuno zadržava za sebe. Među delima na nemačkom jeziku koja se smatraju uzornim nijedno ne nadmašuje značaj vašeg bogatog i raznovrsnog stvaralaštva u formi romana, eseja i svakodnevnog delovanja. Sigurno ste se pritom suočili i sa pojedinim izlivima ogorčenosti, pretnjama i opasnostima, budući da ste izrekli najhrabrije misli, koje nijednom centru moći ne prijaju, jer proizilaze iz same savesti. I upravo bih na tome želeo da vam se zahvalim iz svoje daleke blizine.
O. Bihalji-Merin
GINTER ANDERS
Günther Anders (Stern)
Prinz Eugenstraße 14
Wien IV
10.6. 1955.
Dragi Petere Merine – ukoliko si to ti: upravo sam video oglas o „maloj zemlji između dva sveta” u nekom časopisu; tvoja identičnost sa osobom od pre 20 godina (kafe u podrumu kod Crkve Sen Žermen) čini mi se vrlo verovatnom. Što se tiče mog identiteta: zajedno smo razmatrali probleme književnosti, npr. Brehta.
Molim te, javi mi da li si to zaista ti. Naime, ukoliko jesi, uskoro ćemo se ponovo videti, jer je moj rad protiv pomodarskog veličanja Kafke izašao i kod vas, u Hrvatskoj; to znači da imam novac u vašoj zemlji, i nadam se da ću ga u vašoj zemlji i potrošiti.
Ovo je prvi pokušaj ispitivanja terena. Praktično je nemoguće u pismu izvestiti o svemu što se dogodilo u poslednjih 20 godina. Ali radujem se što vidim, ili što bar mogu da pretpostavim (pod uslovom da si to ti), da si preživeo vreme za koje je izgledalo da ne može ni doći. A verovatno i tvoji; jer i Lize se svojevremeno tako zvala?
U očekivanju potvrde tvog identiteta, srdačno te pozdravljam.
Ginter
13.2.1957.
Dragi Bihalji-Merine,
Neizmerno mi je žao. Pisali ste mi pre 7 nedelja. A ja, delom iscrpljen poslom, a delom već uvučen u nove poslove, propustio sam da vam omdah odgovorim.
U međuvremenu, predao sam izdavaču rukopis „novog“ romana – iako bih možda trebalo da kažem da je to zapravo zbirka eseja o raznim temama. Na kraju, većina stranica govori o tome kako mi u starosti pokušavamo da opravdamo sopstveni život, a da pritom ne žrtvujemo dublje vrednosti.
Puno pozdrava, uz izvinjenja zbog zakašnjenja,
vaš Ginter.
3.XII 1977.
Dragi prijatelju Anderse,
Zapravo, svi bi trebalo tako da se zovemo!¹ Liza bi mogla intenzivnije da ti piše, jer je imala vremena da pročita tvoju knjigu i da joj se potpuno posveti. Ja te, međutim, čitam u noćnim časovima, i to uvek sa velikim zadovoljstvom. „Zastarelost čoveka“, knjiga koja već godinama boravi u mojoj blizini, sada je dobila društvo u vidu drugih knjiga koje si mi dao.
Još uvek te tražim u zamagljenoj svetlosti Kafea Mefisto. Gledam kroz kružna vrata u zadimljena popodneva, i u ogledalu sa zlatnim ramom, koje se u međuvremenu zamutilo, tražim tvoje lice iz onog vremena.
Razgovor o Evropi bio je neophodan da bih ponovo čuo zvuk pariskog glasa. To je važan rezultat ovog putovanja u Beč! Ponekad priželjkujem razgovor sa punom oštrinom misli, izvedenih do kraja, ali nemam takvog sagovornika. Mi smo se ponovo videli, ali nismo imali vremena za takav razgovor. Da li ćemo moći to da nadoknadimo? Veoma bih voleo da nam se pruži takva prilika.
Što se tiče kraja umetnosti – da li možeš imati blisku vezu sa tim, ne znam. To je stanica na putu preispitivanja, ali ne poslednja.
Prijateljski pozdrav.
POL KLE
Cirih, 22. april 1938.
Herrn Professor
Paul Klee
Kistlerweg 6
Elfenau-Bern
Veoma poštovani gospodine Klee,
Zadovoljstvo mi je da odgovorim na vaš upit: moja knjiga izlazi pod naslovom „Modern German Art“, kod izdavačke kuće Penguin u Londonu, na engleskom jeziku. U toj knjizi zastupljeni su svi umetnici koji su stvaralački delovali od impresionizma, preko Mosta, Plavog jahača, Bauhausa, pa sve do sadašnjeg trenutka. Najintenzivnije su obrađeni Korint, Franc Mark, Paul Klee, Kandinski, Kokoška, kao predstavnici različitih umetničkih tendencija koje su meni lično osobito značajne.
Veoma poštovani gospodine Klee, nadam se da vam ova informacija razjašnjava moje namere i biće mi drago da vam pošaljem prvi primerak knjige, koja će izaći iz štampe u junu.
Veoma bih se radovao kada bih za nekoliko dana dobio vašu saglasnost za reprodukcije, a još bolje vaše predloge, budući da knjiga uskoro odlazi u štampu. Bila bi velika šteta kada bi odlaganje dovelo do toga da poglavlje posvećeno vašem delu ne bude ilustrovano reprodukcijama. Zbog toga se nadam da ću uskoro dobiti vaš pozitivan odgovor.
S poštovanjem vas pozdravlja
vaš
Peter Tene
Sandstraße 3
Zürich 3
(Sve pisano rukom.)
Bern, 25. april 1938.
Veoma poštovani gospodine Tene,
U vezi sa vašim pismom od 22. aprila, želim da vam saopštim da imate moju saglasnost za reprodukcije 2 do 3 lista iz vaše knjige koja će uskoro izaći.
Moje nedoumice su se ticale toga… (dalje nečitko).
Srdačan pozdrav,
za P. Klea
ANA ZEGERS
Savez pisaca Nemačke
Predsedništvo
Berlin, 24. 11. 1955.
Gospodin
Oto Bihalji
Beograd
Knez Mihailova 19
Veoma poštovani gospodine kolega!
Od 10. do 14. januara 1956. u demokratskom sektoru Berlina Savez pisaca Nemačke organizuje IV Nemački kongres pisaca.
Na tom značajnom skupu, na kome će se razmatrati pitanja odgovornosti pisca prema njegovoj naciji i prema čovečanstvu, učestvovaće predstavnici književnosti različitih zemalja.
Veoma poštovani gospodine kolega, imam zadovoljstvo da vas zamolim da svojim prisustvom uveličate naš kongres. Veoma bismo se radovali ukoliko biste prihvatili da budete među našim gostima.
(Pečat: Savez pisaca Nemačke – DSV, Predsedništvo)
Predsednik Saveza pisaca Nemačke
(Svojeručni potpis: Ana Zegers)
Ana Zeger
P.S. Bila bih vam izuzetno zahvalna ukoliko biste mi do 10. decembra dostavili vaš odgovor, kako bih vam pravovremeno mogla staviti na raspolaganje sve informacije tehničke prirode. Podrazumeva se da bismo mi preuzeli sve troškove vašeg puta i smeštaja.
O. Bihalji-Merin
Beograd
Nemanjina ulica 3
10.XII 1955.
Draga i dobra prijateljice Ana Zegers,
Zadovoljstvo mi je da posle dugog niza godina vidim tvoj autentični potpis ispod nekog pisma – premda me zvanična forma poziva navodi na to da li se zaista sećaš onoga kome pišeš.
Obećao sam Johanesu, kao i Edvardu Klaudijusu, da ću doći kod vas čim mi to ovdašnji poslovi dozvole, kako bismo nastavili naše ranije razgovore, koje smo svojevremeno morali da prekinemo, ali i da vas ponovo vidim, baš kao i grad u kome smo zajedno živeli i radili.
Tokom svih ovih godina pratio sam tvoj rad, koliko god je to bilo moguće. Pročitao sam neke od tvojih knjiga, jer sam ih oduvek voleo, a i danas ih volim. Osim „Sedmog krsta“, koji je ovde izašao još odavno, sada se prevodi i tvoja knjiga „Mrtvi zauvek ostaju mladi“. (Nadam se da te je izdavačka kuća izvestila o tome i da ima tvoju saglasnost za taj poduhvat.)
O jednoj od tvojih priča iz „Izleta mrtvih devojaka“, koja je svojevremeno izašla u časopisu „Književnost“, izrekao sam nešto od svoje bliskosti sa književnicom Anom Zegers.
Liza i ja u martu moramo u Holandiju zbog serije predavanja, pošto će tamo izaći moja knjiga o Jugoslaviji, u prevodu na holandski. Pošto nisam u mogućnosti da za kratko vreme obavim dva velika putovanja i da toliko dugo budem van Beograda, morao bih se odreći dolaska u januaru, pogotovo što bih tada kod vas mogao ostati svega nekoliko dana. (Godišnja skupština Saveza književnika Srbije, čiji sam potpredsednik, od mene zahteva da se uključim u pripreme.)
Mnogo je vremena prošlo od kada smo se poslednji put videli, mnogo toga se dogodilo. Tvoja deca su sigurno izrasla u zrele ljude sa vlastitim mislima i putevima. I naša ćerka, koje se možda sećaš, sada je odrasla i nedavno je prevela na srpski Brehtovog „Dobrog čoveka iz Sečuana“. Juče sam ti poslao svoju najnoviju knjigu „O jugoslovenskoj plastici u XX veku“, iako nisam siguran da li te zanimaju problemi likovne umetnosti, ali bi ti svi ostali moji tekstovi bili nepristupačni, jer su na srpskom jeziku.
Istovremeno sa ovim pismom tebi, šaljem i pismo Johanesu, s odgovorom da bih kod vas došao na proleće, u maju, ukoliko vam to odgovara. Tada bih mogao da ostanem nešto duže, kao i da nešto napišem o vašoj zemlji.
Veoma mi je žao što ćemo se videti kasnije nego što ste se nadali, ali zato već sada mislim o ljudima koje ćemo tamo sresti. Oni su sigurno, baš kao i mi, u međuvremenu izmenjeni iskustvima i događajima, ali su nam, uprkos tome, bliski i dragi.
Veoma srdačno,
O. Biha
Berlin, 13. oktobar 1956.
Dragi Oto Bihalji,
Pre skoro godinu dana poslao si mi lepu knjigu pod naslovom „Jugoslovenska kultura”.
Ali kada je ona stigla dovde, ja sam bila teško bolesna. Posle toga sam još neko vreme morala da provedem po bolnicama i sanatorijumima. Onda sam otputovala na odmor. Zbog toga ti zahvaljujem tek sada. Mislim da ništa ne bi bilo gluplje od toga da dugo ćutanje preraste u razlog da više ne pišemo jedno drugome. U pojedinim fazama života ja sam više vremena provodila sa likovnim umetnicima nego sa piscima. To naročito važi za period koji sam provela u Meksiku, jer tamo smo živeli godinama, i to sa velikim zadovoljstvom. Sigurno znaš da su freske meksičkih slikara prerasle u veliki pokret, i to još pre mog dolaska tamo, i da se mogu porediti sa srednjovekovnim freskama ili sa renesansom. Sve ovo pišem kao odgovor na tvoje pismo, koje si mi poslao još pre godinu dana, i u kome me pitaš da li me zanima likovna umetnost.
Iz istog razloga, ne mogu i ne želim da sudim o tvojoj lepoj knjizi. Morala bih da znam neuporedivo više da bih se usudila na takav korak.
Poslu sam se vratila tek relativno nedavno, i u velikom sam zaostatku. Zbog toga ne mogu da pišem onako detaljno kao što bih želela.
U tom kontekstu te molim da mi daš neke smernice o raznovrsnosti i specifičnosti jugoslovenskih izdavačkih kuća, o kojima gotovo ništa ne znam. Često mi se obraćaju izdavači i novinari o kojima ja ne mogu da donesem nikakav sud. Možda bi ti mogao da mi objasniš koje su vaše najvažnije izdavačke kuće i šta karakteriše njihov izdavački program.
Na čemu ti radiš? Kako si?
Srdačno te pozdravljam,
(Svojeručni potpis: Ana Zegers)
TOMAS MAN
O. Bihalji-Merin
Beograd
Nemanjina ulica 3
24. januar 1954.
Veoma poštovani gospodine Tomase Mane,
Sigurno se jedva sećate kratke posete jednog majskog popodneva prošle godine. Za posetioca to je, međutim, bio vredan i nezaboravan poklon. Bio sam srećan da u neposrednom razgovoru čujem vaš glas, koji me je prethodno decenijama pratio u apstraktnom obliku prisne reči.
„Lota u Vajmaru” i „Čarobni breg” uskoro će biti objavljeni u Beogradu. Za „Čarobni breg” sam napisao predgovor, da bih olakšao pristup čitaocima koji nemaju mogućnost i sreću da vaša dela čitaju u originalu. Sada bih vas zamolio za jednu vašu fotografiju – ako je ikako moguće, potpisanu – da bih je stavio ispred teksta „Čarobnog brega”. U slučaju da vam to ne deluje isuviše neskromno, uputio bih vam još jednu molbu: književni časopis Udruženja književnika Srbije „Književne novine” objaviće prikaz vaših dela pre njihovog izlaska u prevodu na naš jezik. Bio bih izrazito srećan ukoliko bismo tim prikazima mogli da pridodamo nekoliko vaših pozdravnih reči.
Koristim priliku da vam pošaljem i jedan članak koji sam objavio u srpskom književnom časopisu „Književnost”, a koji je posvećen vašem delu. Odštampan je na jeziku i pismu koji su vam strani, ali vam ga ipak šaljem, u želji da tako iskažem svoje duboko poštovanje prema vama.
Vaš
Thomas Mann
Taormina, Hotel San Domenico
12. februar 1954.
Veoma poštovani gospodine Bihalji-Merin,
Hvala vam mnogo na ljubaznim redovima od 24. januara, koji su do mene stigli sa izvesnim zakašnjenjem. Najiskrenije se radujem tome što čujem da će „Lota u Vajmaru” i „Čarobni breg” uskoro izaći u Beogradu. Veoma me interesuje predgovor koji ste napisali za „Čarobni breg” i nadam se da ću dobiti priliku da ga pročitam na nemačkom jeziku.
Ja sam, kao što vidite, na putu, tako da nažalost nemam kod sebe nijednu svoju fotografiju. Najbolje bi bilo da se obratite izdavačkoj kući S. Fischer Verlag, Falkensteiner Straße 24, Frankfurt am Main, koja ima nekoliko izuzetno dobrih snimaka. Čini mi se da na fotografiji koja se objavljuje u knjizi te vrste potpis nije neophodan. Ali možda se, primera radi, moj potpis ispod ovog pisma može nekako preneti na fotografiju.
Zamolio bih vas da književnom časopisu Udruženja književnika Srbije „Književne novine” prenesete sledeće: Udruženju pisaca i „Književnim novinama” šaljem srdačne pozdrave i najlepše želje. Iskreno sam zahvalan na tome što moje knjige u vašoj zemlji imaju prijatelje, i srećan sam što će dve moje knjige koje mi posebno leže na srcu, „Lota u Vajmaru” i „Čarobni breg”, uskoro biti dostupne jugoslovenskim čitaocima. Književnom časopisu Udruženja pisaca Srbije veoma sam zahvalan na tome što se sa simpatijama odnosi prema tom izdavačkom poduhvatu. Ovome svakako treba dodati moje najlepše i najiskrenije želje upućene vašoj zemlji i njenoj duhovnoj i materijalnoj dobrobiti.
Iskreno Vaš,
(Svojeručni potpis: Tomas Man)
Moja supruga uzvraća vaše najlepše želje. Oboje se sa posebnim zadovoljstvom sećamo vaše posete od prošlog proleća.
O. Bihalji-Merin
Beograd
Nemanjina ulica 3
14. avgust 1955.
Veoma poštovane gospođo Man i gospođo Erika,
U vezi sa zabrinutošću koju ste obe ispoljile za književnika Tomasa Mana prilikom naše posete tokom leta 1953. godine, sa divljenjem smo pratili njegovo putovanje u Nemačku, Libek i Jenu, i to s divljenjem prema njegovoj snazi volje, uprkos tako nežnom i osetljivom organizmu. Ovo je, po svemu sudeći, bila snaga nedeljive i uvek budne savesti, koja se odlučno borila za humanizam i za napredak. Veličina i mudrost te savesti sada će nedostajati tim više što su bile nezamenljive za duh Evrope i sveta.
Ne samo mi koji smo imali čast da Tomasa Mana vidimo vlastitim očima i da ga čujemo vlastitim ušima, već i svi ostali ljudi u Jugoslaviji koji su poslednjih godina dobili mogućnost da na srpskohrvatskom jeziku pročitaju „Doktora Faustusa”, „Prevarenu” i pojedine druge novele, potreseni su vešću o smrti velikog uma. Vi koji ste mu bili najbliži najdublje osećate tugu. Ali svi koji su ga pratili od „Tonija Kregera” preko „Josifa i njegove braće”, do „Doktora Faustusa” i „Feliksa Krula”, svi na koje je on uticao, svi koji su poštovali i voleli njegovo delo, svi oni su tužni što i takav um mora da se povinuje zakonu života i smrti, kao i svi ostali ljudi. I svaka reč koju Tomas Man više neće moći da napiše veliki je gubitak za čovečanstvo.
Primite danas naše iskreno saučešće u vašem bolu zbog velikog gubitka koji je pogodio i vas i nas.
Iskreno vaši,
Lize i Oto Bihalji-Merin
Suočeni sa neposrednom opasnošću da će probuđeni mađarski nacionalizam Hrvatskoj oduzeti ostatke njene nezavisnosti, da bi je mogao podeliti i mađarizovati, mladi ljudi pod vođstvom izuzetnog organizatora Ljudevita Gaja, i uz intenzivnu saradnju grofa Janka Draškovića, počeli su da grade temelje ilirizma, koji je, u smislu jedinstva svih južnih Slovena kao (navodnih) potomaka Ilira, težio zajedničkom književnom jeziku i pravopisu za sve Hrvate. Takođe, počeli su da izgrađuju političku organizaciju koja bi Hrvatskoj trebalo da obezbedi punu samostalnost.
VASILIJ KANDINSKI
Neuilly s/Seine (Seine)
135, Bd de la Seine
France
10. 12. 1937.
Veoma poštovani gospodine Tene,
Zahvaljujem vam na pismu od 6. decembra, koje mi je stiglo s izvesnim zakašnjenjem zbog neprecizne adrese. Nažalost, ni ja nisam bio u mogućnosti da vam odmah pošaljem tražene fotografije – primio sam ih tek juče.
Na osnovu vašeg pisma nisam mogao u potpunosti da razumem o kojoj vrsti rada je reč – da li se radi o članku ili o knjizi o istoriji umetnosti. To mi je otežalo izbor fotografija.
S obzirom na to da reč „delo” više sugeriše knjigu, odlučio sam da pošaljem veći broj fotografija, u nadi, nadam se osnovanoj, da će moj višegodišnji rad biti prikazan kroz primere različitih „perioda” mog stvaralaštva.
Počeo sam slikama koje su nastale pre Velikog rata i završio sa 1937. godinom. U „Kompoziciji 4” još se mogu uočiti tragovi predmetnosti (1911), zatim slede potpuno apstraktne slike tzv. „dramatičnog” perioda (jedna od njih sa snažno naglašenim linijama – „Crne linije” iz 1913. godine – što se tada smatralo „nedozvoljenom” upotrebom „slikarskih elemenata”). Nadalje, uključio sam primere iz „hladnog” i „geometrijskog” perioda, iz vremena krize („Krugovi” iz 1926. godine, Državna galerija slika u Drezdenu) i drugih faza, pa sve do današnje, koju neki nazivaju „sintetičkom” ili „Pariskim vremenom”. Pretpostavljam da gospodin Peter Merin poznaje moj stvaralački put i prepuštam konačan izbor njemu, uz molbu da, koliko je to moguće, uzme u obzir moj „umetnički razvoj”.
Takođe, molio bih da mi se po završetku rada sve fotografije vrate odgovarajuće složene i upakovane sa dovoljno kartona, kao preporučena pošiljka. Nadam se da će se štamparija koja bude izrađivala klišee pažljivo ophoditi prema njima – u suprotnom ću morati da je smatram odgovornom za eventualnu štetu.
Razumem, naravno, da su svi ovi zahtevi suvišni, budući da se radi o Švajcarskoj. S nekim drugim zemljama imao sam u prošlosti prilično velike probleme.
Srdačno pozdravljam vas i gospodina Petera Merina.
Vaš odani,
(Svojeručni potpis: Kandinski)
(Dopisano rukom: Prilog na uvid!)
Neuilly s/Seine (Seine)
135, Bd de la Seine
France
Veoma poštovana gospođo Buhara,
Nadam se da će vas moje pismo zateći u Londonu ili da će vam ga, u suprotnom, proslediti na vašu trenutnu adresu.
Reč je o prospektu za izložbu „Degenerisana umetnost” koja je planirana u Londonu, a koji ste mi dostavili pre nekoliko sedmica. Iz principijelnih razloga dozvolite mi da vam skrenem pažnju na jedan pasus koji, prema mom mišljenju, nije sasvim „precizan”. U odeljku „Ciljevi” (str. 1) koristite formulaciju „od impresionizma do kubizma – ekspresionizma, s jedne strane, do nadrealizma i konstruktivizma, s druge strane.” Šta je, međutim, sa tzv. apstraktnom umetnošću? Ne smatrate valjda da je apstraktna umetnost podvrsta konstruktivizma? Ja sam lično potpuno suprotnog mišljenja. Slično poređenje nalazim i na str. 3.
Smatram da bi usled te nedovoljne preciznosti gusta magla koja već obavija ova pitanja mogla postati još gušća.
Apstraktna, ili nefigurativna ili neobjektivna umetnost (koju ja najradije nazivam konkretnom) razlikuje se od starijih izražajnih formi, a danas od nadrealizma, time što ne polazi od „prirode” ili „predmeta”, već sama „pronalazi” svoje izražajne forme na različite načine. Jedna od podvrsta ove opšte forme je konstruktivizam, koji operiše „preciznim”, „strogim” i, često se kaže, „matematičkim” formama, principijelno odbacujući „slobodne” oblike. Lično verujem, ili bolje rečeno ubeđen sam, da je konstrukcija samo jedno od sredstava „kompozicije” i da, u skladu s tim, ne može biti sama sebi svrha.
Čak i ukoliko se ne slažete s ovim mojim stavom, apstraktnu (= konkretnu) izražajnu formu nije moguće sasvim odbaciti samo zato što se ne uklapa u granice koje postavlja konstruktivizam. Naravno, mora se priznati da niste odbacili ni mene ni neke druge kolege, uprkos tome što naša umetnost nije konstruktivistička.
Nedostaje mi u vašem programu i dadaizam, koji je, u najmanju ruku, majka (ili možda čak i baka) nadrealizma. Pored toga, dadaizam je bio širi od nadrealizma, a njegov uticaj znatno plodniji i raznovrsniji.
Na listi nisam našao ni Marsela Dišana, koji je, zajedno sa Arpom, bio jedan od ključnih utemeljivača dadaizma.
Što se tiče same liste, pronašao sam određene praznine, pa ću se usuditi da vam navedem nekoliko imena koja, prema mom mišljenju, ne bi smela da izostanu – posebno s obzirom na to da je lista obimna.
Imena vam šaljem u prilogu, iako se plašim da sam, sastavljajući je, možda zaboravio ponekog značajnog umetnika. U mnogim zemljama već sam intenzivno promovisao ovu izložbu, što se nadam da mi nećete zameriti. U suprotnom, zamolio bih vas da mi stavite do znanja da bi trebalo da prestanem s tim.
Preuzeli ste na sebe izuzetno težak, ali značajan posao, i želim vam najveći mogući uspeh u tom poduhvatu.
Srdačno vas pozdravlja vaš odani
(Svojeručni potpis: Kandinski)
Neuilly s/Seine (Seine)
135, Bd de la Seine
France
27. 3. 1938-
Veoma poštovani gospodine Loze,
Nakon vašeg pisma od 6. 12. 1937. poslao sam 10. 12. jedanaest fotografija svojih slika za ilustrovanje umetničkoistorijskog teksta gospodina Petera Merina. Od tada nisam dobio nikakve informacije, pa pretpostavljam da su klišei već izrađeni. Stekao sam utisak da bi delo trebalo uskoro da bude objavljeno, budući da ste me molili za „hitan” odgovor. Bio bih vam veoma zahvalan za informacije o daljem razvoju događaja, kao i za to da mi se fotografije vrate. Molim vas da ih zaštitite odgovarajućom količinom kartona, kako bi bile sigurne od oštećenja.
Srdačno vas pozdravljam, kao i gospodina Petera Merina.
Vaš odani
(Svojeručni potpis: Kandinski)
(Napomena rukom: Dresler pita zašto se više niste javili.)
¹Na nemačkom anders znači ’drugačiji’. (Prim. prev.)