Колекција Инфелд

Инфелд: производити струне за музичке инструменте, прикупљати уметност

Бечка породица индустријалаца је успела да формира једну од највећих уметничких колекција у Аустрији

Изложба „Арт брут. Дела из збирке Инфелд” у Музеју наивне и маргиналне уметности у Србији приказаће у периоду од децембра 2023. и маја 2024. око 100 дела арт брут уметности из ове бечке колекције. У поставци се налазе радови из педесетих година 20. века чији су аутори међународно познати великани попут Скотија Вилсона (Scottie Wilson), Илије Босиља и Фридриха Шредер-Зоненштерна (Friedrich Schröder-Sonnenstern) преко дела уметника из Гугинга код Беча Освалдa Чиртнерa (Oswald Tschirtner), Аугустa Валe (August Walla), Јоханa Хаузерa (Johann Hauser), Хајнрихa Рајзенбауерa (Heinrich Reisenbauer), Фрицa Колерa (Fritz Koller)) па све до арт културел-а (art culturel) великих аустријских сликара као што су Арнулф Рајнер (Arnulf Rainer) и Петера Понграца (Peter Pongratz), који су тражили и пронашли инспирацију у арт брут-у.

Ово је прва репрезентативна изложба радова из Колекције Инфелд у Србији.

Како је све почело

„Дан у којем не купим или не желим да купим ниједну слику за мене је изгубљен дан. При томе своју страст не желим да ограничавам било каквом методологијом или неким стручним консултантом. Каткад упитам људе који се помало разумеју у неку ствар за савет, али о томе шта ћу купити одлучују искључиво моја спонтаност и мој лични осећај”, написао је Петер Инфелд (1942-2009). Бечки произвођач струна, тенор и мецена почео је средином шездесетих година 20. века заједно са својом мајком Маргаретом Инфелд (1904-1994) да сакупља уметничка дела. Након смрти Петера Инфелда 2009. године, његова удовица Зденка Инфелд, Хрватица по рођењу, наставља колекционарску активност ове породице.

Почетак Колекције Инфелд, која је данас једна од највећих уметничких збирки у Аустрији, чинила је Бечка школа фантастичног реализма блиског надреализму. Након једне изложбе 1965. године, Петер Инфелд је осетио потребу да прикупља слике и лично упознаје њихове творце: „Допали су ми се акрибични начин сликања, враћање техникама старих мајстора, бављење психоанализом. Та збрка различитих идеја, које су ми биле стране, потакла ме је на куповину. Од самог почетка се развио срдачан однос са сликарима, са људима који су се непогрешиво кретали својим путем… Желео сам да пружим сигурност у погледу њиховог квалитета. Куд год да крене тај сликар, ја ћу га следити.”

Након личног упознавања са сликарима Бечке фантастике уследило је перманентно, страсно бављење њиховом уметношћу и вишедеценијско пријатељство са Ернстом Фуксом (Ernst Fuchs), Антоном Лемденом (Anton Lehmden), Ариком Бауером, Волфгангом Хутером (Wolfgang Hutter), Рудолфом Хаузнером (Rudolf Hausner). Редовне посете изложбама и атељеима су бечким произвођачима струна омогућили да прате стваралачки пут ових уметника.

Петер Инфелд, који је био успешан привредник широм света, није се сакупљао само сликаре Бечке фантастике, већ је стално откривао нове уметнике и уметнице. На тај начин је успео да формира збирку широког спектра. Поред Бечке школе фантастичног реализма, тежишта колекције су били наивна уметност, поп-арт, слике за будистичке медитације са Тибета (тзв. тангке) и арт брут.

Петер Инфелд пише: „Широк спектар савремене уметности одабран је, пак, на основу личног сензибилитета за уметника и његов начин стварања. Из оваквог поимања колекционарства произлази сасвим лични афинитет и емотивни однос према уметничком делу.”

Изузетак нису ни дела арт брут уметника из Гугинга, у близини Беча, са којима породицу Инфелд повезује вишедеценијско пријатељство. „Маргарета и Петер Инфелд су настојали да одржавају лични контакт са уметницима и често су их посећивали. „Велику стару даму” Инфелд није могао да одврати ни велики физички напор сталних одлазака у Гугинг ради селекције дела тамошњих уметника, која су била одређена близином својих стваралаца”, присећа се проф. Јохан Фајлахер (Johann Feilacher), дугогодишњи директор Арт брут центра Гугинг. За њега ова „дела нису само слике створене било када и било где, него су сведоци једног личног односа породице Инфелд са уметницима. Овај однос се може ишчитати и из бројних дела и Колекцију Инфелд чини јединственом.

Арт брут у Гугингу

Развој и рецепција уметности особа са маргине почели су у психијатрији. Након што је Чезаре Ломбросо (Cesare Lombroso) 1864. приказао радове психички оболелих у својој књизи „Геније и лудило”, уследила је дуга пауза. Наредно дело о овој теми написао је 1922. године Ханс Принцхорн (Hans Prinzhorn) у свом делу „Сликарство психички оболелих”. Сликање, цртање и писање пацијената се тумачило као терапија, али се није поимало као уметност. Нацистичка диктатура је спречавала било какав даљи развој у тој области.

Све до 1949. године. Тада је Жан Дибифе (Jean Dubuffet), уметник, колекционар и трговац винима, први пут поменуо израз „арт брут” (art brut), који се односио на самоуке уметнике, укључујући и оне који живе у психијатријским клиникама, описујући све оне чија су дела настала на спонтан и аутентичан начин, без додира са арт културел. Дибифе је заслужан што појам арт брут добија позитивну конотацију, успостављајући уједно и дистанцу према уобичајеним називима из психијатријске дијагностике као што су „уметност психички оболелих”, „уметност лудакâ” и „Шизофрена уметност”. Представници ове уметности, спонтано и без рефлексије, узимају теме, средства за њихову реализацију, цртачки рукопис из сопственог унутрашњег света, а не из клишеа класичне уметности или неког тренутно актуелног уметничког правца.

Још шездесетих година 20. века је аустријски психијатар проф. Лео Навратил (Leo Navratil) открио таленат неколицине својих пацијената у Покрајинској психијатријској клиници Гугинг. Покушавао је да анализира и тумачи цртеже и подстицао је њихове ауторе. Почев од 1969. године је водио преписку са Жаном Дибифеом, коме је слао радове својих пацијената.

Одељење на коме су живели уметници било је скучено. Да би се створило више места, проф. Навратил их је сместио у своју канцеларију где су несметано могли да цртају. Успостављено је заједништво током рада. Ово посебно важи за неке од ових уметника, нпр. за Освалда Чиртнера. Њему је било неопходно присуство особе одређеног сензибилитета да би могао боље да се сконцентрише. Цртање и сликање били су нова могућност изражавања властитих идеја. А оно што су имали да кажу, постајало је видљиво. Прва изложба уметника из Гугинга се одржала 1970. године у близини бечке Катедрале Светог Стефана, у Galerie nächst St. Stephan.

Радно место, заједнички стан и изложбени простор спојени су 1981. године отварањем Куће уметника у Гугингу. Шарена зграда се налази на једном брежуљку на ободу Бечке шуме, око 20 км северно од Беча, и припада насељу Марија Гугинг у градској општини Клостернојбург.

Након што је пензионисан проф. Лео Навратил, проф. Јохан Фајлахер је померио тежиште на уметност, уместо на патологију. У средишту су се налазили личност појединца и његов таленат.

Уследиле су изложбе широм света. Године 2005. је отворена Галерија уметника из Гугинга у којој су излагани њихови радови, а приходи од продаје припадају уметницима. Годину дана касније почиње са радом Музеј Гугинг, јединствени Арт брут центар на свету.

Уметници из Гугинга, чији се радови приказују у оквиру ове изложбе, међународно су познати и признати. Освалд Чиртнер, Аугуст Вала, Јохан Хаузер, Јохан Гарбер (Johann Garber), Хајнрих Рајзенбауер, Арнолд Шмит (Arnold Schmidt), Фриц Колер, Франц Кернбајс (Franz Kernbeis). У емотивном смислу, њихов рад почива на људској димензији, без утицаја неке друге уметности и техничке специјализације. Важна је тиха индивидуалност сваког појединца, те једноставност као основа ликовних форми.

Позајмице из ове колекције редовно представљају део изложби Музеја Гугинг. Излажу се и друга тежишта збирке која показују близину са маргиналном уметношћу. Изложба позајмљених експоната под називом „Yogini.!”, са око 100 тибетанских тангка, одржана је 2012-2013. године. Тангка је слика на платненом или свиленом свитку која је настала на тачно прописан начин, има важну религијску функцију и донедавно је била сасвим непозната у Европи. Код ових дела се – исто као нпр. код Аугуста Вале из Гугинга – препознаје велики значај симболике, међутим, она није примарно креативни израз сликара, већ следи јасно дефинисане иконографске обрасце.

Године 2021. је изложба „Naiv.?” у Музеју Гугинг, са око 130 дела наивне уметности из Колекције Инфелд, доживела огроман успех. Петер Инфелд је рано спознао уметнички значај наиваца. Прве слике је купио средином шездесетих година 20. века када је посетио село Хлебине у Хрватској да би упознао тамошње наивне сликаре.

Као колекционар, Петер Инфелд је разумео величину и значај оних који су из дубоког мрака свог несвесног продрли до светлости. Арт брут и наивна уметност значили су непосредност и нетакнуту лепоту природе, чему припада и људска душа. Супротност претераној технизацији наше садашњости – што изванредно илуструје осликани лист Освалда Чиртнера насловљен „Људи који се моле” (1987, цртеж пером на картону). Овај рад нас дотиче својом једноставношћу и спиритуалношћу. Чиртнер је био окренут себи, једина веза са спољашњим светом била је његова Библија. Његови главоношци, издужене људске фигуре, чија су сва четири уда исте дужине и без трупа, представљали су радикално поједностављивање. Форму је сводио на минимум што је доприносило снази његовог израза. На белој позадини, са свега неколико потеза, Освалд Чиртнер је поређао своје главоношце једног иза другог, и сви гледају у истом смеру. Изнад фигура је језички забележено оно што је ликовно приказано без узбуђења и у исти мах са пуно љубави. „Људи који се моле у цркви”.

Супротност Чиртнеру представља Аугуст Вала, мистик међу уметницима из Гугинга и демијург властитог митолошког универзума или измишљених богова. Вала је од најраније младости на креативан начин мењао своје окружење. Свој сликарски прибор је носио са собом у коферу на точкиће који је персонализовао својим рукописом и мотивима: дрвеће и клупе токо, шетње, намештај, зидови, зграде. Мајка му је била верни пратилац. Од 1983. су обоје живели у Кући уметника у Гугингу у којој се посетиоци на сваком кораку сусрећу са његовим стваралаштвом. Изложени цртежи дрвеним бојицама из деведесетих година 20. века „Мадрим, Син Божји”, „Алојзија, мртва, смерна мајка” и „Богиња Марија” сведоче о томе колико је Аугуст Вала био свестран, као сила природе.

Арт брут центар Гугинг деценијама важи за магично место у којем је уметност синоним за људскост, искреност и маштовитост. Био је извор инспирације и музички свестраном талентованом Дејвиду Боувију који је током рада на свом албуму „1. Outside” (1995) посетио Кућу уметника, преневши атмосферу те посете у студио.

Шкотски модни креатор Кристофер Кејн је своје колекције обогатио мотивима Хајнриха Рајзенбауера. Реномирани аустријски уметници попут Арнулфа Рајнера и Петера Понграца били су редовни посетиоци у Гугингу.

Арт брут и Арт културел

Три рада једног од најславнијих аустријских уметника, Арнулфа Рајнера, део су ове изложбе. Настала су у оквиру ових посета, које су почеле средином шездесетих година 20. века, и заузимају посебно место. На њима је уметник успоставио непосредан контакт са Арнолдом Шмитом и Јоханом Хаузером, сликајући 1994. преко њихових дела.

На овим сликама заправо није могуће строго разликовање – шта је арт брут, а шта је арт културел. Може се рећи да уметност из Гугинга у већој мери извире изнутра, док су уметници који се убрајају у арт културел подложнији утицајима споља.

Још један пример је аустријски уметник Франц Рингел (Franz Ringel). Њега је обележио сусрет са Жаном Дибифеом у Паризу почетком седамдесетих година 20. века. Између њих двојице се развила нека врста пријатељства, Рингел се инспирисао делима из Дибифеове арт брут колекције.

Приликом проучавања дела аустријског сликара, сценографа и џез бубњара Петера Понграца код посматрача се јављају асоцијације на арт брут. У потрази за исходиштима креативности с ону страну академске принуде и променљивих стилских трендова и духа времена, Понграц је живео у Паризу и Венецији, пропутовао је Аустралију и тропска острва на којима је упознао уметност Океаније. „Уметност је језик душе“, рекао је Понграц, убеђен да савремена уметност свакако мора да задржи властити изражајни облик, а сликар „би требало да буде у стању да помоћу боја и облика визуализује властиту, дакле аутентичну слику о свету и себи, ослобођену утицаја са стране.”

Дела под утицајем арт брут-а симболизују много тога што уметност чини фасцинантном. Она нам, наиме, показују да у животу није битна само стварност – него пре свега и храброст и креативност. Један такав пример је Франц Јанц (Franz Janz): конобар, узгајивач коња, самоуки сликар, акциониста, ученик Хермана Нича (Hermann Nitsch) Један од Јанцових пријатеља био је и глумац Арнолд Шварценегер (Arnold Schwarzenegger), који је такође рођен у Грацу. Петер Инфелд је подржавао и сакупљао дела Франца Јанца: „Он је јединствен. Његово сликарство ми је изузетно блиско. Нагињем неизговореном и у први мах необјашњивом, оном у шта човек уноси душу.”

Арт брут у свету

Уметност не може да даје одговоре на пресудна животна питања. Међутим, она може да ствара слике, слике нечега што се налази с ону страну људске представе. На тај начин може да подстакне свеснији живот. Улога уметности, нпр. музике или књижевности, пресудна је за људску егзистенцију, јер може да помогне стварање светова из маште. Светови који стварности супротстављају нешто поетско. Нешто што превазилази материјалну егзистенцију, а притом је подједнако кључна компонента живота као и сама стварност.

Разноврсност дела из Колекције представља одраз чињенице колико је Петер Инфелд био далековид, јер је сакупљао оно што је њега лично дотицало до сржи. Богата арт брут колекција, осим радова уметника из Гугинга, садржи и дела међународно познатих великана као што су Илија Босиљ, Фридрих Шредер-Зоненштерн, Скоти Вилсон, Ида Бухман (Ida Buchmann), Брониславе Дубнер. Иако је њихово уметничко стваралаштво започело релативно касно, успели су да креирају јединствени универзум.

Илија Босиљ је на подстицај свој сина почео да слика у 62 години. Као изванредан приповедач створио је свет препун најразличитијих створења која су мешавина човека и животиње, ликове из басни и Библије. Његове фигуре су често равне – са контурисаним силуетама. Неке фигуре су приказане са два лица, што се може тумачити као тиха критика дволичности и лицемерства његовог времена. Илија Босиљ је често користио златне пигменте, слично радовима светски познатог аустријског мајстора сликарства Густава Климта. Познато је да је Босиљ један део Другог светског рата провео у Бечу. На изложби се могу видети два рада Илије Босиља: „Шетач” (уље под стаклом, 1963) и „Плава овца” (уље на платну, 1960).

Рускиња Бронислава Дубнер је тек као пензионерка почела активно да се бави арт брут-ом, брзо развивши оригинални уметнички рукопис. У својим критичко-духовитим радовима, Дубнерова истражује шта је лепо и које место заузима лепота. У њеним делима обитавају печуркасте главе, даме гусенице, дебеле жене, мршаве жене, увек шарени од главе до пете. Блистава „пањи Броња”, како је себе називала, брзо је стекла статус легенде – као плесачица, перформанс уметница, глумица и манекенка. Године 1988. Бронислава Дубнер добија титулу „Алтернативна мис света”.

Немачки вансеријски уметник Фридрих Шредер-Зоненштерн је себи наденуо титулу „Троструки првак свих уметности”. Његов опус представља илустрацију личне филозофије чија је главна одредница антагонизам добра и зла. Успео је да се уздигне изнад властитих проблема и да свом унутрашњем свету дâ важећу уметничку форму. Након вишеструких хоспитализација нестао је, тек што је навршио 20 година, и нашао се у Берлину где је живео под лажним именом. Као „Краљ Сунца Елијот Први”, Фридрих Шредер-Зоненштерн постаје вођа секте која је имала неколико хиљада следбеника. Пошто је своје целокупне приходе делио сиромашнима, постао је део историје Берлина двадесетих година 20. века као „Кнез земички”. Његова амбивалентна личност чији је дијапазон сезао од прослављеног уметника до презрене уличне луде – нашла је свој одраз у оригиналном ликовном свету. Тек у позним педесетим годинама 20. века успева да стави на папир све оно што носи у себи. У кратком року је развио свој препознатљиви стил. Тако су настала чудновата створења налик на људе, у исти мах забавна и критички настројена према друштву, на густо исписаним листовима папира. Фридрих Шредер-Зоненштерн говорио је за себе да слика „најлепше, најгадније слике на свету”.

Традиција и будућност

Изложба „Арт Брут. Дела из Колекције Инфелд” у Музеју наивне и маргиналне уметности у Србији приказује репрезентативан избор из ове Колекције. Те радове су Маргарета, Петер и Зденка прикупљали брижљиво, са пуно љубави и стрпљења. Ова изложба поштује жељу колекционара да се ова дела учине доступним широј јавности.

У ту сврху је Петер Инфелд саградио засебне репрезентативне културне центре у месту Халбтурн у савезној покрајини Бургенланд у Аустрији као и у идиличном месташцету Добрињ на хрватском острву Крк. Тамо се од 2000. године редовно одржавају привремене изложбе са делима из ове колекције. Петер Инфелд: „Циљ ових изложби јесте да широј публици омогућим да завири у душу колекционара и у лудости колекционарства, али и да јој покажем њихове лепе стране… То се може постићи релативно скромним средствима, смелошћу да се сносе ризици у сваком погледу и стрпљењем према људима из мог окружења.”

Након смрти Петера Инфелда 2009. године, његова удовица Зденка Инфелд је наставила колекционарску активност према његовим замислима, а налази се и на челу бечког породичног предузећа основаног 1919, које је једно од три највећа произвођача струна на свету. Приступ остаје демократски: Сакупљање уметности и дељење са заинтересованом јавношћу. Будућност почива на солидној традицији: више од 100 година производње струна, 60 година сакупљања уметности и више од 20 година организовања изложби. У међувремену је у Халбтурну и Добрињу одржано више од 120 изложби, праћених квалитетним концертима и без наплаћивања улазница. Дела из Колекције Инфелд су присутна као позајмице у аустријским и европским музејима.

др Јорданка Вајс, Беч, октобра 2023.

Библиографија:

Sammlung Infeld 1, прир. Peter Infeld Privatstiftung, 2. издање, 2000.

Sammlung Infeld 2, прир. Peter Infeld Privatstiftung, 2. издање, 1999.

gugging inspiriert.! bowie bis roth, Nina Ansperger (прир.), Residenz Verlag, 2023.

brut favorites.! feilacher’s choice, прир. Johann Feilacher; Residenz Verlag, 2022.

visualized dreams… buchmann/fischer/korec, прир. Johann Feilacher; Residenz Verlag, 2021.

Souvären Das Haus der Künstler in Gugging, прир. Johann Feilacher, Edition Braus im Wachter Verlag, 2004.

„Im Irrgarten der Bilder“, Gerhard Roth, Residenz Verlag, 2012.

„Zwischen Wahn und Wirklichkeit“, Alfred Bader und Leo Navratil, Verlag C. J. Bucher, 1976.