Емерик Фејеш – Разгледнице из (не)постојећих градова

На позив Центра за културу Свилајнац, Музеј наивне и маргиналне уметности приредиће изложбу Емерик Фејеш – Разгледнице из (не)постојећих градова. На отварању у четвртак 12. октобар у 19 часова у Центру за културу Свилајнац (Светог Саве 58) публици се обратила директорка центра Јелена Томић, кустос изложбе Сенка Латиновић, изложбу је свечано отворила директорка МНМУ др Ивана Башичевић Антић.  Изложба ће бити отворена до 3. новембра, сваког радног дана од 8 до 20 часова.
Изложбу организујемо у сусрет 120. годишњици од рођења Емерика Фејеша, која се навршава 3. новембра 2024. године. За ову прилику одабрали смо двадесет пет дела Емерика Фејеша, као и три дела аутора Јозефине Фејеш и Драгише Буњевачког, до сада ретко излаганих. Сва дела припадају збирци Музеја наивне и маргиналне уметности (Београд/Јагодина).
Необична и јединствена стваралачка личност Емерика Фејеша неочекивано се појавила на југословенској уметничкој сцени при самом крају ‘40-их година прошлог века. Након превременог одласка у пензију, радник и занатлија без претходног додира са уметношћу, осетио је неодољиву жељу за стварањем слика.

Најпре испипава реакције јавности тако што своје радове самоуверено излаже у излогу дактилографске радње прве супруге Силвије (у Новом Саду), али често наилази на подсмех и неразумевање околине. Срећом његов таленат убрзо бива препознат и охрабрен од стране водећих ауторитета ликовне сцене попут историчара уметности Ота Бихаљи-Мерина и Димитрија Башичевића Мангелоса, уметника Бошка Петровића, Ивана Табаковића, Ане Бешлић и многих других. У прилог томе говори и чињеница да му је већ 1956. године приређена прва самостална изложба у Галерији примитивне умјетности у Загребу.
У почетку се тематски фокусира углавном на актове и жанр-сцене из свакодневице радничког и занатлијског живота, што ће у каснијој стваралачкој фази, по савету уметника Бошка Петровића, потпуно напустити фокусирајући се искључиво на представљање градова. У тренутку када нов феномен сликара наивца, односно сликара без формалног уметничког образовања, полако почиње да улази у видно поље наше уметничке публике, Фејеш се истиче као редак пример уметника сврстаног у овај жанр који не слика сеоски амбијент, већ урбано ткиво и то понајпре архитектонска здања, улице и фасаде домаћих и светских метропола. Фасцинантна чињеница је да већину градова који се налазе на његовим сликама, заправо никада није посетио, већ је њихов изглед спознавао путем разгледница и новинских чланака (често у црно-белој боји), а њихов сензибилитет и вибрантност сам домаштавао.
Сликао је стрпљиво и минуциозно, градећи архитектуру делом утемељену у стварном изгледу грађевина, а делом сазидану од слободно замишљених комбинација архитектонске пластике, околине, људи, животиња аутомобила, неба. Као човеку и уметнику XX века већ привикнутом на фотографску и филмску слику, крајњи циљ слике није била реалистична представа, већ управо супротно – неспутана визија и радост стварања једног, у стварности непостојећег, шареног, раздраганог и оптимистичног света.
Његов технички приступ изради слике је такође био специфичан. Изабране визуелне предлошке са разгледница би преносио на празан папир у одговарајућој размери, а затим би помоћу индиго папира цртеж умножавао. Иако је правио и по неколико слика са истим мотивом, свака се разликовала у измењеним детаљима на фасади, распореду боја, позицији људи на слици, тако да не постоје две исте слике у његовом опусу.
На цртеж би затим пажљиво наносио боју, тако што би врх шибице или кукурузовине умочио у темперу и пунио исцртана поља, а тек у каснијој фази је почео да се повремено служи и сликарским кистовима. Овај рудиментарни приступ није био само одраз оскудног материјалног стања, већ и нека врста препуштања медитативном стању успореног и репетитивног исцртавања и колорисања. Сликао је углавном ноћу, када би имао прилику да се потпуно фокусира на рад и урони у сопствену имагинацију.
Иако се у стручним круговима његово стваралаштво до сада најчешће оцењивало као наивна уметност, данас када преиспитујемо давно успостављене појмове и крутост њихових граница, можемо изаћи из строгих историчарско-уметничких класификација и рећи да је Емерик Фејеш класик модерне уметности. Попут Анрија Русоа или Илије Башичевића Босиља, његов стваралачки импулс је надјачао све неповољне животне околности и храбро се одазвао унутрашњем позиву да покаже свету како га он види својим очима. Иако није успео да обиђе већину градова које је насликао, оставио нам је један паралелни свет, имагинаријум који нас подстиче да размишљамо како то ми видимо градове у којима живимо или кроз које пролазимо на путовањима. Чини се да нам је данас више него икада потребна инспиративна свежина Фејешевог погледа у коме још постоји знатижеља, повезивање са далеким и непознатим и изнад свега – joie de vivre.

Museum of Naive and Marginal Art 2022. All Rights Reserved
Privacy Policy / Terms of Use