Појавом уметности наиве тридесетих година прошлог века, као нове уметничке реалности у домену светске уметничке сцене, профилише се неколико значајних центара, који су попут својеврсних уметничких лабораторија произвели нека од најзначајнијих имена овог правца. Ипак, постојала је и неколицина уметника који су свој ликовни израз формирали независно од непосредних утицаја одређене уметничке групе, међу којима се издваја Душан Јевтовић, светски класик, заступљен у бројним енциклопедијама наивне уметности, чија се дела данас налазе у многим музејима, галеријама и приватним колекцијама широм света. Један је од најзаслужнијих уметника за постављање темеља високих критеријума по којима вреднујемо наивну уметност данас.

Душан Јевтовић рођен је 1925. године у Трнави, код Прокупља. Након свршеног потковичарског заната ступа у Народно ослободилачку војску. Као официр милиције је радио све до 1959. године, када се пензионише као ратни војни инвалид у чину капетана. Од 1970. живи и ствара у Београду где је и преминуо 2011. године. Прву слику је насликао 1956. године а одласком у пензију сликање постаје његова једина преокупација, те за више од пет деценија уметничког стваралаштва за собом оставља обимну уметничку продукцију. Излагао је на бројним групним и самосталним изложбама у земљи и свету (Београд, Цирих, Берлин, Њујорк, Лондон, Загреб, Питсбург, Чикаго, Париз, Беч, Женева, Токио…). Добитник је многих награда и признања.

Најранија дела која настају крајем педесетих и шездесетих година се значајно разликују од уметникове зреле фазе у потоњем периоду. У првој фази доминирају жанр сцене из свакодневног живота, приказане често у ентеријеру у крупном плану са свега неколико фронтално позиционираних фигура. Неке од основних карактеристика прве фазе су крупне, непропорционално постављене фигуре у амбијент чија је дубина благо наглашена перспективом простора. Употреба експресивних елемената, нарочито у третману позадине, наговестиће зрелу фазу Јевтовићевог рада. У средишту пажње је сада човек, мали човек, чија снага је приказана сталним умножавањем фигура, којима уметник истиче важност и снагу заједнице као реминисценцију на узавреле сеоске пејзаже свог детињства. Амбијент се своди на схематизацију сеоског пејзажа који ће да поприми улогу кулисе пред којом се одигравају разна збивања из живота сељака, било да су у питању свадбе, сахране, прославе, непогоде, или нешто друго. Уметник на платно инкорпорира читав низ малих епизода које композиционо чине једну мајсторски уравнотежену и складну целину. Иако нам је познато да при формирању свог ликовног израза Јевтовић није имао непосредне узоре на које се угледао, са сигурношћу знамо да је био, путем разних репродукција, упознат са делима великих мајстора чији му се рад допадао, попут Бројгела (Pieter Bruegel), Ван Гога (Vincent van Gogh) и других уметника. Вођени овим сазнањем не можемо а да не приметимо неке паралеле са поменутим ренесансним уметником Питером Бројгелом који је такође своја платна минуциозно испуњавао непрегледним фигуративним консталацијама у којима су обичан човек и његов живот били главни мотиви. Хаотичност, радост, жудња, комично, апокалиптично, све то чини регистар у којем се збива спектакуларни сеоски театар. Оба уметника на веома сличан начин као средишњи мотив узимају сељака, обичног човека, који је окупиран неком радњом или учествује у неком догађају али увек као део шире друштвене целине, подцртавајући да је човек као појединац, у нераскидивој вези са друштвом чији је интегрални део и према којем гаји интензиван осећај припадности.

Дела Душана Јевтовића и данас плене својом виталношћу, оригиналношћу и универзалним порукама које преносе. У актуелном тренутку, хармоничне сцене заједнице на Душановим сликама имају опомињуће али и катарзично дејство на посматрача. У години када Музеј наивне и маргиналне уметности обележава шездесет пет година рада, као установа са којом је Јевтовић заједно растао и професионално сазревао, са великим задовољством организујемо ретроспективну изложбу – „Душан Јевтовић, 100 година од рођења великана уметности наиве“.