У области неконвенционалне уметничке праксе, обележеној високим степеном слободе, спонтаности и непосредности процеса стваралачког испољавања, техници веза припада посебно место.  

Срећемо је најчешће као један од елемената који у садејству са другим поступцима и материјалима гради комплексне ликовне целине, док се опуси уметника изграђени интервенцијама игле и конца на тканини јављају као сасвим особени. 

Вез, као самосталан медиј који, иако засењен трагом укорењене позиције ограничене „изван категорије уметничке инвенције“, потенцијал универзалне, изразито пријемчиве, тактилне, сензуалне и интуитивне стваралачке енергије, јавља се као поље занимљивих уметничких тансформација.