НЕпрактичне жеНе-"Куварице" савременог тренутка

МНМУ је међународни Дан жена 8. Март обележио свечаним отварањем студијске изложбе: НЕпрактичне жеНЕ – „Куварице“ савременог тренутка. Несвакидашња поставка нетрадиционалних, савремених „куварица“ привукла је велику пажњу публике у Галерији Музеја наивне и маргиналне уметности у Јагодини. Изложена су 94 рада изведена у техници веза на платну. Покровитељ изложбе је Министарство културе РС, а реализована је у сарадњи са колективима НЕпрактичне жеНЕ и Шкарт, који су позајмили дела за излагање. На изложби су говорили: госпођа Гордана Предић, посебни саветник потпредседнице Владе и министарке културе Маје Гојковић, др Ивана Башичевић Антић, директорка МНМУ и уметница Ленка Зеленовић. Аутор изложбе је: Ивана Јовановић, музејски саветник, МНМУ. Заинтересовани изложбу могу посетити до 26. маја 2023. у Галерији Музеја наивне и маргиналне уметности у Јагодини (Бошка Ђуричића 10).

У области неконвенционалне уметничке праксе, обележеној високим степеном слободе, спонтаности и непосредности процеса стваралачког испољавања,
техници веза припада посебно место. Срећемо је најчешће као један од елемената који у садејству са другим поступцима и материјалима гради комплексне ликовне целине, док се опуси уметника изграђени интервенцијама игле и конца на тканини јављају као сасвим особени. Вез, као самосталан медиј који, иако засењен трагом укорењене позиције ограничене „изван
категорије уметничке инвенције“, носи потенцијал универзалне, изразито пријемчиве, тактилне, сензуалне и интуитивне стваралачке енергије, јавља се као поље занимљивих уметничких тансформација.
Посебну пажњу привлачи феномен колектива НЕпрактичне жеНЕ и њихових сасвим особених цртежа везених на платну које препознајемо као неочекивану трансформацију формата традиционалних зидних декорација познатих под називом „куварице“ у ослобођену савремену уметничку форму својеврсних
везених графита. 
Убрзо се оснива група НЕпрактичне жеНЕ чије су чланице, попут Ленке Зеленовић, Бригите Међо и Паве Мартиновић, кроз деконструкцију традиционалне уврежене форме изражавања која је ретко допуштала
индивидуалност и експериментисање, освајале просторе личних слобода.
Иако су полазну тачку чинили основни елеменати форме популарних „куварица“, правоугаоних комада платна извезених сликовним и текстуалним порукама
повезиваним са вештинама и праксама које су идентификоване као пожељна женска сфера практичног кућног деловања, „нове куварице“ суштински
показују потпуно другачији приступ. Моћ снажног стваралачког импулса, имагинације и инвентивности, чистота мотивације и непосредности у изражавању дубоко проживљених личних истина, резултирали су делима високог интензитета поруке и ликовног израза.
Десетинама метара конца ове „непрактичне жене” на платну су исцртавале упечатљиве обрисе својих животних прича, као и рефлексије високог емотивног
ангажмана на све актуелне теме кроз које уметнице предано и истрајно „кувају“ своја промишљања и доживљаје савременог тренутка, подстакнуте феноменима глобалних проблема и личним егзистенцијалним животним борбама за лепши и бољи свет који их окружује. Постављајући питања идентитета у савременом тренутку, ове неконвенционалне уметнице отварају простор новом начину размишљања и запитаности. У борби против униформности и безличности очекиваног, представљеним питањима и проблемима оне приступају директно, са дозом горчине али и хумора.
Интензитет представљене идеје и поруке наглашен је снагом прочишћеног ликовног израза и једноставности медија. Сажете композиције стилизованих приказа обликоване су линијама крајње једноставним и метафоричним, изведеним најчешће равним бодом концем у плавој и црвеној боји, док су посебно важни детаљи често наглашени мелираним концем.
Динамика целине постигнута је покренутим формама и дијагоналним постављањем делова извезених порука
које визуелно и значењски употпуњују целину.
У делима „непрактичних жена“ попут Ленке Зеленовић, Бригите Међо и Паве Мартиновић, „нове куварице“, од прошловековног оквира кроз који су женама наметане стереотипне улоге, постају симбол борбе за слободу избора и неспутаност личног израза. Оне једним кораком прелазе пут од традиционалног до савременог, од колективне вештине ка индивидуалном ауторском изразу, од наметнутих граница наученог и очекиваног до отварања простора интуитивног промишљања, испољавања и активизма, од заборављеног заната до све актуелније уметничке праксе.
Простор „нових куварица“ физички и симболички уоквирен је најчешће чипком или посебном врстом бода, петље. Петља, чвор начињен концем, носи
слојевиту симболику и значење повезаности, умрежености, импровизације, храбрости, одлучности и одговорности коју носи избор. На куварицама Ленке Зеленовић ове опшиве најчешће ради Ленкина сестра Мица Савић, звезда шкартовог документарног филма Дуга реса, који говори о свесном одступању од диктата униформне безличности. Ово узајамно помагање и укључивање других сарадника (Владан Николић у Бригитиним куварицама, Жене из Глине на Ленкиним, и други) у рад на „новим куварицама“ подстиче и охрабрује умрежавање, ка јачању колективизма аутентичних индивидуалаца.