Рођен је 1932. у Великом Радобиљу код Кавадараца (Македонија). Уметничким радом се бавио од 1954. године. После читавог циклуса полица, потпуно се посвећује исцртавању необичних свитака. Почев од 1960. урадиће до своје смрти преко десет хиљада цртежа, који су некада достизали дужину и до више метара. У њима коначно налази одмориште своје душе, оваплоћење својих фантазмагорија.

Најчешће је радио тушем, фломастером, ређе користи боју, пастел или гваш. Уз цртеж је неретко стављао и свој закључак, као додатни медијум, како би своје опсервације и писаном речи појачао. Преносио је на своје ролне, како их је сам називао, своје опсесије пуне горчине и атмосфере мементо мори… За једну од својих најдужих ролни, говорио је – Ово није цртеж, није ни слика, ово је наталожена туга! Тај чудни, црни човек, како су га звали због перманентне црне боје гардеробе, скретао је на себе пажњу као непријатна савест, као персонификација прогнаног, изданог, а његове антропоморфне и зооморфне форме, бујале су као под радијацијом људског непријатељства.

Снажни линеаризам халуцинантне, мултиплициране нерватуре, којој се не назире ни почетак ни крај, ствара јединствену атмосферу у којој осећамо снажно присуство уметникове чулности, агоније. Цевасте форме орнамената органског порекла творе јединствене арабеске, које обилују оптичким ефектима, позивајући у дубину или извлачећи форму из равне површи. Као средство контемплације, Јакић је користио алегорију, симбол, метафору.

У свету одавно ужива велики углед, а његова дела налазе се на сталним поставкама најзначајнијих галерија и музеја за арт брут. Светски је класик. Цоллецтион де л Арт брут, у Лозани, баштини његова најзначајнија остварења. На међународном 10. бијеналу наивне и маргиналне уметности 2001. године у МНМУ у Јагодини, Србија добија Велику награду за изложена дела.