THE POWER OF SELF-TAUGHT INTUITION

На позив Амбасаде Републике Србије у Републици Словенији, Музеј наивне и маргиналне уметности (МНМУ) се у Парохиј ском дому у Љубљани представља избором из богате колекције, која броји преко 3000 уметничких дела. Почевши од 1960. године, када је музеј основан под именом Галерија самоуких ликовних уметника у Светозареву, МНМУ непрестано ради на проучавању, прикупља њу, заштити и промоцији дела несвакидашњих и аутентичних стваралаца, који су, како и само име музеја сугерише, врло често били позиционирани изван епицентра званичне културне матрице.

Изложбу су отвориле амбасадорка Репиблике Србије у Републици Словенији Зорана Влатковић и директорка Мзеја наивне и маргиналне уметности др Ивана Башичевић Антић, уз присуство многобројне публике. 

Изложбу Снага интуиције самоуких видимо као сјајну при лику да прикажемо један сажети преглед дела из колекције, као и да представимо поједина дела која нису имала прилику да често буду излагана, што је увек изазов за кустосе, али чини важан део живота музејске збирке. Кроз слике, цртеже, скулптуре и инсталације четрнаест уметника различитих генерација и сензибилитета, покушали смо да испричамо причу о континуитету имагинације самоуких визионара и неговању њихове аутентичности. Почетке наивне уметности на нашим просторима можемо сместити у ране тридесете године двадесетог века, од када датирају први радови самоуког уметника Јанка Брашића из села Опарић у близини Јагодине. Ускоро почиње да се развија интензивна уметничка делатност и у местима Ковачици и Уздину (Србија), Хлебинама (Хрватска), да поме немо само најпознатије центре, а потпуно независни ствараоци попут чувеног Саве Секулића такође праве своје прве стваралачке кораке у овом турбулентном периоду (иако трагови о њима, стицајем неповољних живот них
околности често бивају уништени или изгубље ни). Свој пуни потенцијал и афирмацију наивна уметност стиче након Другог светског рата, када постаје и својеврсни амбасадор новонастале државе са задатком представљана плодности и разноврсности стваралаштва на сталог изван круга академске елите. Веома битну улогу у промоцији наивне уметности имале су култне личности
попут нашег познатог уметника Ивана Табаковића, критичара и једног од оснивача првог музеја наивне уметности др Миће Башичевића или ликовног критичара и књижевника Ота Бихаљи-Мерина. Својим неуморним писањем, организовањем изложби, снимањем радио и тв емисија, као и целоживотном кореспонденцијом и кон так том са уметницима, Бихаљи-Мерин је популарисао чаробни свет наиве и сместио је раме уз раме са највећим делима мо-
дерне уметности.
It is important to emphasize that there cannot be an equal sign placed between naive art and folk or amateur creativity. Although the thematic selection is similar and most often rooted in the everyday life of a rural environment, naive artists do not begin to paint out of a desire to continue
или да прекрате дугу и хладну зиму, већ из снажне унутрашње, нагонске потребе да представе свет око себе, радећи то интуитивно, спонтано и без формалног знања што је њихова уметничка дела чинило изненађујуће аутен-
тичним визуелним изразом.
Однос наивне и маргиналне уметности нешто је, пак, замршенији. Термин маргинална уметност се укоренио на нашем поднебљу као синоним за уметнички израз који се развија ван мејнстрим токова званичне уметности, а стварају га они који се налазе у некој врсти друштвене изолације или искључености – својевољне или наметнуте.
Из усамљености, осећаја неприпадања, интензивног унутрашњег живота и тешког сналажења у спољашњем свету, пуном правила и грубости, ови уметници стварају своје фантастичне имагинаријуме и њихове јунаке. Они понекад умеју и да нас шокирају, уплаше, па и одбију својом сировом снагом и јаким емоцијама, али након иницијалне реакције, проналазимо у њима само крајњу искреност и
огољену људскост. Поједини аутори су тако залазили у у ово гранично и суштински неомеђено поље, пре него је оно и билo конституисано, препознато и признато. Сава Секулић, Илија Башичевић Босиљ, Богосав Живковић, Емерик Фејеш и многи други, ходали су по танкој линији између стварности и неког другог, нама често невидљивог света, коме су они имали приступ кроз своје снове, визије, непресушну машту и урођени таленат. Изложбу отварају дела прве генерације класика наивне и маргиналне уметности, Саве Секулића, Богосава Живковића и Јанка Брашића, а затим се у централном делу излагачког простора сусрећу скулптори различитих генерација и израза – ту се преплићу сеоски жанр Драгутина Алексића и Милана Станисављевића, праисконске камене фигурине Илије Филиповића, као и величанственост и трагичност вечног мотива птица у делима Ференца Калмара и Зил Милана. Слике Ђорђа Шијаковића и Мирослава Павловића, интересантних и независних стваралачких личности, доводе нас до уметника крајње екс пресивног израза, Предрага Милићевића Барбaриена, Војислава Јакића, Војкана Морара и Горана Стојчетовића. Овде се не ради о пукој смени генерација и жанрова, већ и о парадигматичном прелазу из спољашњег у унутрашњи свет, са онога што видимо на оно што дубоко осећамо, што тиња у нашем унутрашњем бићу и што мора да експлодира и материјализује се кроз цртеж или боје.