СНАГА ИНТУИЦИЈЕ САМОУКИХ

На позив Амбасаде Републике Србије у Републици Словенији, Музеј наивне и маргиналне уметности (МНМУ) се у Парохиј ском дому у Љубљани представља избором из богате колекције, која броји преко 3000 уметничких дела. Почевши од 1960. године, када је музеј основан под именом Галерија самоуких ликовних уметника у Светозареву, МНМУ непрестано ради на проучавању, прикупља њу, заштити и промоцији дела несвакидашњих и аутентичних стваралаца, који су, како и само име музеја сугерише, врло често били позиционирани изван епицентра званичне културне матрице.

Изложбу су отвориле амбасадорка Репиблике Србије у Републици Словенији Зорана Влатковић и директорка Мзеја наивне и маргиналне уметности др Ивана Башичевић Антић, уз присуство многобројне публике. 

Изложбу Снага интуиције самоуких видимо као сјајну при лику да прикажемо један сажети преглед дела из колекције, као и да представимо поједина дела која нису имала прилику да често буду излагана, што је увек изазов за кустосе, али чини важан део живота музејске збирке. Кроз слике, цртеже, скулптуре и инсталације четрнаест уметника различитих генерација и сензибилитета, покушали смо да испричамо причу о континуитету имагинације самоуких визионара и неговању њихове аутентичности. Почетке наивне уметности на нашим просторима можемо сместити у ране тридесете године двадесетог века, од када датирају први радови самоуког уметника Јанка Брашића из села Опарић у близини Јагодине. Ускоро почиње да се развија интензивна уметничка делатност и у местима Ковачици и Уздину (Србија), Хлебинама (Хрватска), да поме немо само најпознатије центре, а потпуно независни ствараоци попут чувеног Саве Секулића такође праве своје прве стваралачке кораке у овом турбулентном периоду (иако трагови о њима, стицајем неповољних живот них
околности често бивају уништени или изгубље ни). Свој пуни потенцијал и афирмацију наивна уметност стиче након Другог светског рата, када постаје и својеврсни амбасадор новонастале државе са задатком представљана плодности и разноврсности стваралаштва на сталог изван круга академске елите. Веома битну улогу у промоцији наивне уметности имале су култне личности
попут нашег познатог уметника Ивана Табаковића, критичара и једног од оснивача првог музеја наивне уметности др Миће Башичевића или ликовног критичара и књижевника Ота Бихаљи-Мерина. Својим неуморним писањем, организовањем изложби, снимањем радио и тв емисија, као и целоживотном кореспонденцијом и кон так том са уметницима, Бихаљи-Мерин је популарисао чаробни свет наиве и сместио је раме уз раме са највећим делима мо-
дерне уметности.
Битно је истаћи да се између наивне уметности и народног и аматерског стваралаштва не може ставити знак једнакости. Иако је тематски одабир сличан и најчешће укорењен у свакодневици сеоског амбијента, наивци не почињу да сликају из порива да наставе традицију предака,
или да прекрате дугу и хладну зиму, већ из снажне унутрашње, нагонске потребе да представе свет око себе, радећи то интуитивно, спонтано и без формалног знања што је њихова уметничка дела чинило изненађујуће аутен-
тичним визуелним изразом.
Однос наивне и маргиналне уметности нешто је, пак, замршенији. Термин маргинална уметност се укоренио на нашем поднебљу као синоним за уметнички израз који се развија ван мејнстрим токова званичне уметности, а стварају га они који се налазе у некој врсти друштвене изолације или искључености – својевољне или наметнуте.
Из усамљености, осећаја неприпадања, интензивног унутрашњег живота и тешког сналажења у спољашњем свету, пуном правила и грубости, ови уметници стварају своје фантастичне имагинаријуме и њихове јунаке. Они понекад умеју и да нас шокирају, уплаше, па и одбију својом сировом снагом и јаким емоцијама, али након иницијалне реакције, проналазимо у њима само крајњу искреност и
огољену људскост. Поједини аутори су тако залазили у у ово гранично и суштински неомеђено поље, пре него је оно и билo конституисано, препознато и признато. Сава Секулић, Илија Башичевић Босиљ, Богосав Живковић, Емерик Фејеш и многи други, ходали су по танкој линији између стварности и неког другог, нама често невидљивог света, коме су они имали приступ кроз своје снове, визије, непресушну машту и урођени таленат. Изложбу отварају дела прве генерације класика наивне и маргиналне уметности, Саве Секулића, Богосава Живковића и Јанка Брашића, а затим се у централном делу излагачког простора сусрећу скулптори различитих генерација и израза – ту се преплићу сеоски жанр Драгутина Алексића и Милана Станисављевића, праисконске камене фигурине Илије Филиповића, као и величанственост и трагичност вечног мотива птица у делима Ференца Калмара и Зил Милана. Слике Ђорђа Шијаковића и Мирослава Павловића, интересантних и независних стваралачких личности, доводе нас до уметника крајње екс пресивног израза, Предрага Милићевића Барбaриена, Војислава Јакића, Војкана Морара и Горана Стојчетовића. Овде се не ради о пукој смени генерација и жанрова, већ и о парадигматичном прелазу из спољашњег у унутрашњи свет, са онога што видимо на оно што дубоко осећамо, што тиња у нашем унутрашњем бићу и што мора да експлодира и материјализује се кроз цртеж или боје.