Изложба „Пјетро Гицарди: Необуздана лепота“ биће отворена у простору Музеја наивне и маргиналне уметности у Београду, у Салону Ото Бихаљи-Мерин, 8. октобра 2026. године у 18 часова.
На изложби ће бити представљено 30 дела из колекције Casa Museo Al Belvedere Pietro Ghizzardi из Борета у Италији, као и једно дело из приватне колекције у Србији. Сарадњу двеју институција иницирала је др Ивана Башичевић Антић, која је била задужена и за избор дела.
Кустоскиње изложбе су Сенка Латиновић и Даница Ђорђевић Јанковић. Изложбу прати богато опремљен каталог са централним текстом Кристине Агостинели, кустоскиње збирке Art Brut у Центру Жорж Помпиду, као и уводним текстовима Ђулије Морели Гицарди и др Иване Башичевић Антић.
Пјетро Гицарди (1906–1986), који се данас сматра једним од најзначајнијих представника европске аутсајдерске уметничке сцене, рођен је у скромној сељачкој породици у околини Мантове. Потпуно самоук, страст према цртању и сликању показивао је од најранијег детињства, користећи боје које је сам припремао од чађи, луцерке, земље и животињске крви.
Најчешће је сликао портрете жена, потпуно анонимних или пак чувених филмских звезда тог времена, затим познате историјске личности, животиње и аутопортрете.
Кристина Агостинели у свом тексту истиче: „Гицарди не тражи стварну или натуралистичку сличност својих субјеката; пре би се могло рећи да је склон да ублажи њихове специфичне и одмах препознатљиве црте кроз процес деконструкције, како би дошао до личне, интимне интерпретације онога што лежи изван видљивог, изван онога што је, иако предмет дивљења, утолико недостижније. У том смислу, његово сликарство је неминовно визионарско. То је гест који преображава, који искривљује да би се реконфигурисао, који деконструише да би се реконструисао.“
Ђулија Морели као кључну чињеницу наводи то да Гицарди у средиште своје поетике ставља човечанство и потрагу за везом коју са њим остварује: „Кроз личан и препознатљив стил, настојао је да изрази сопствену визију људског бића. Његова дела нису лепа у популарном смислу те речи, већ се ослањају на слободну и дубоко личну концепцију лепоте, изражену кроз сопствени визуелни речник и стављену у дијалог са сликама сеоске културе из које је потекао.“
Ивана Башичевић Антић у свом тексту повлачи занимљиве паралеле: „Његова најпрепознатљивија метода – колаж и апропријација фотографских исечака из илустрованих часописа и дневне штампе – непосредно резонује са постулатима дадаизма, надреализма и концептуалних токова шездесетих година. Уградња медијског ready-made материјала у сликарску површину, субверзија границе између високе и популарне културе, деконтекстуализација пронађене слике – све су то стратегије које Гицардија позиционирају унутар ширег поља неоавангарних истраживања. Управо та несвесна подударност чини његову праксу посебно занимљивом за савремену историјско-уметничку анализу.“
Гицардијево стваралаштво први пут је шире препознато 1961. године на ликовној изложби Città di Guastalla, а 1968. године награђен је златном медаљом председника Републике на националној изложби Città di Luzzara. Из Луцаре је потицао и познати интелектуалац и филмски стваралац, неореалиста Чезаре Заватини, који је запазио, подржао и промовисао Гицардијев рад.
Године 1976. издавачка кућа Einaudi објавила је његову аутобиографију Mi richordo anchora (Још увек се сећам), која је 1977. године освојила престижну награду Premio Letterario Viareggio. Књига је адаптирана за позоришну сцену, објављена на грамофонској плочи и поново издата у издавачкој кући Quodlibet 2016. године.
Гицардијева дела налазе се у значајним међународним збиркама у Француској, Немачкој, Швајцарској, Аустрији и Јапану, а била су представљена на изложбама широм Европе и света. Године 2025. документарни филм Pietro Ghizzardi: pittore contadino (Пјетро Гицарди: Сликар-сељак), редитеља Микелеа Гандина, из 1965. године, приказан је у Гран Палеу у Паризу у оквиру фестивала Art Brut. Овај кратки филм публика ће имати прилику да погледа и на изложби „Пјетро Гицарди: Необуздана лепота“.
Изложба ће бити отворена до 6. децембра 2026. године.
